Пише: Игор Влаховић Игор
10.06.2013.године – Не, данас се не навршава 14 година од овог злочина, који су Западни тирани спровели над Србијом.
Тих давних дана, што се простираше, од опалог лишћа и јесењих киша, затим кроз пределе, обасуте снежним зимским сметовима, процвале дрвореде жутих мимоза, брда и шума, који, с’ белим висибабама, почеше да се буде из сабласја свог зимског сна, па до доласка првих ласта, и све силнијих зракова Сунчеве светлости, који пробијајући се спорим, али сигурним корацима, победоносно прогласише освајање пролећног царства,…био сам клинац,…
Тек што ми се навршила 14. година,…Још исувише млад, како бих разумео и оне главне сегменте утицаја корелације светске и државне политике, на токове живота обичног народа,…Али, дубоко свестан како се нешто, значајно, никако лепо, у оквирима ове ђубрасте работе, дешава.
Тако, кад год бих се затекао у тренуцима, истовремено, уплашеног и срчаног говора мојих старијих укућана и њихових пријатеља, о потенцијалном агресорском нападу на земљу у којој живимо, паралелно вођен логиком школских сазнања о ратовима, опсег мојих мисли и осећања кретао се по широкој скали-од готово потпуне неверице до великог детињег страха, да се све ове црне претпоставке, уистину не догоде…Јер јел` те, како то да једну модерну земљу са изграђеном привредом, јаким државним институцијама, школством, здравством, судством, полицијом,…дубоко утемељеном културом…Једну земљу у којој све кључа од живота, сад одједанпут, неки зли људи дођу и униште?!
Неверицу је смењивао страх, страх неверицу, и тако све до тог 24. 03. 99., када је, онако, разливајући ваздухом читав низ својих дисхармонично повезаних аликвота, та чудесна, истовремено тужна, упозоравајућа и борбена арија, почела снажно, а затим све снажније да изговара- Крвава рука Западног тиранина, почела је да се спушта над тужно пролећно небо Србије.
Сећам се само, како смо сви из куће потрчали ка склоништу зграде, за које до тада нисам ни наслућивао да постоји…Снагом и брзином, коју сам до тада видјао само у животињском свету, онда када слабија животиња бежи од напада јаче…Само на изглед прибрана, али мрке мимике лица, која је говорила више од свих речи овога света, успаничена мајка, онако уплашеном, са срцем у петама, чврсто ми је стезала руку…И најзад, као да је прошла вечност, улазак у те две добро изоловане просторије…Успаничени погледи људи са нижих спратова, који су стигли, нешто, мало пре нас…Било их је различитих доби, знања, звања, образовања…од деце, преко тек младих парова, људи у средњој доби, старијих жена, до бакица и декица,…од школараца и студената, преко домаћица, службеника, лекара, професора, адвоката, официра, до пензионера,…од немирних малишана, преко трачара и малоградјанки, до оних финих и културних,…Но, све је то наједанпут постало тако небитно…Сви смо постали једно…Заточеници, идентичних осећања и мисли на ту, до само пар сати пре чинило се, дубоко на сметлиште историје, тему стављену ад акта – Да ли ћемо и како успети да сачувамо, ако ништа друго, онда макар оно што називамо голим животом?.
Али, како стара народна каже –Жив се човек на све навикне- прегурали смо и тих 77 тмурних дана, током којих су бацане бомбе на државне институције, фабрике, страдали су цивили – обични људи, ни криви ни дужни, свих старосних доби, па чак и деца.
Но, како несрећа никад не иде сама, убрзо након немилосрдног чина НАТО агресора, српске власти се, на најбруталнији могућ начин, докопала нова плејада домаћих издајника, политичара, самопрокламованих стручњака, експерата, спаситеља. Скупљени с конца и конопца, најпре су нам причали свакоразне бајке о томе како смо, већ самим њиховим доласком, кренули у неки бољи живот, који ће, ако се само мало узмемо у памет, за пар година одисати срећом и радошћу, као рефлекцијом благостања на свим кључним сегментима једне снажно уређене државе.
Међутим, ево прође већ скоро пуних 13 година, а нама све горе и горе. За све ово време, они се само груписаше и прегруписаваше, како би народу замазали очи, и остали на владајућем трону. Чак су се, са истим циљем, и многи стари родољуби реинкарнирали у “велике демократе” и “хумане западњаке”.
Извршавајући наредбе Западних тиранина, сви они су, крађом и отимачином од народа – одузимањем предузећа (углавном лоповским приватизацијама), уводјењем силних намета малим предузетницима, срамним давањем државних територија, и растурањем вере православне, од Србије начинили јадну и бедну колонију, и тако збринули, не само себе и своју ужу породицу, већ и ко зна колико наредних покољења.
Тако, данас, више од две трећине Срба живи на самом рубу егзистенције, неумитно се боривши, да би остварио она најелементарнија средства за живот!
Више од две трећине незапослених – што оних старије доби, којима, већ с’ првим данима доласка окупаторове демократије, беше ускраћено право на рад, што младих, са којима би Србија требало да настави своје постојање, једва да могу да надју какав волонтерски посао,…јер нових радних места нема, а у оквиру постојећих, посао је могуће добити само уз јаке политичке везе…Док оно мало запослених, на својим радним местима, доживљава разна понижења од стране којекаквих, али редовно политички подобних, директора, шефова, корумпираних колега.
И успешно лечење, образовање, вођење судских парница, готово је немогуће, без јаких политичких веза и подмићивања.
Више од две трећине Срба живи у страху од тога да ће им сутрадан због неплаћених рачуна искључити струју, грејање, воду, телефон…У страху од тога што српским улицама слободно хода на хиљаде крадљиваца, дилера дрогом, насилника, педофила, секташа, убица…
Запитајмо се само, колико је Срба од тог 24. 03. 99. године, последицом штетних материја бомбардовања, као и ове, тешке психичке тортуре условљене животом на рубу егзистенције, постало жртва свакавих болести…Колико је само српске деце рођено дефектно, или се разболело нешто по рођењу,…Колико само парова, у Србији, не може имати деце, сваком живом бићу најдивнијег дара Природе! Тог Божанског гласа који, од кад је планете Земље, живи са њом, певајући јој, најлепшу оду у част њене природне свемирске бесмртности!
Не, данас се не навршава 14 година од овог злочина, који су Западни тирани спровели над Србијом. Злочин још увек траје и трајаће, све докле, под паролом “Европска унија нема алтернативу”, домаћи издајници буду извршавали њихове наредбе.
Не дозволимо да наша Србија, јадом и бедом од њихове похлепе, постане још јаднија и беднија колонија…земља која стихијски умире, и која ће умрети.
Скупимо сву ону храброст, коју су нам у аманет оставили наши славни преци, одупримо се њиховом терору. Изборимо се за слободу,… Слобода нема цену и представља једини пут ка животу, човека достојног.
