Мумбај – Боливуд, индијски одговор Холивуду, највећа филмска индустрија на свету, машинерија спектакла која је омађијала милионе и наставља да заводи, слави ове године век трајања.
– Радимо 24 сата дневно како бисмо испунили све захтеве – каже Омвир Саини, пи-ар „Филм ситија”, чијих је 19 студија разбацано на простору од 200 хектара.
Почело је 3. маја 1913, када је Дадасахеб Фалке представио свој први филм „Раџа Харишчандра”, а данас тешко да постоји земља која је као Индија планетарно позната по својој кинематографији. Филмови се избацују као са траке: око 1.200 годишње.
Боливуд је одолео свим менама седме уметности: преласку са немог на звучни филм, са црно-белог на онај у боји, претњама пирата, интернета и напредних технологија.
У дану у ком сам обишао студија Боливуда, смештена у тропском зеленилу на ободу Мумбаја, снимала су се три типична жанровска филма: један о хинду богу Кришни, други мјузикл са гомилом старлета, трећи историјски о времену доношења првог устава Индије по стицању независности од Британаца 1947.
Филмови Боливуда дубоко су укорењени у индијској традицији, али и у модерној култури. Утицај древних епова Рамајане и Махабхарате огледа се у присуству споредне, позадинске приче и приче у причи. Санскрит драма завештала је филму обиље плеса и сонгова. Традиционални Парси театар утиче на комбиновање реализма и фантазије, нарације и спектакла, који постају део узбудљиве мелодраме.
Популарни холивудски мјузикли из тридесетих оставили су траг на Боливуд, а у новије време у тим распеваним филмским причама приметан је и утицај МТВ-а кроз другачију врсту плеса и измењеног угла снимања камере. Свеприсутни уметнути сонгови праћени су масовним сценама плеса.
Средином 20. века, када су нека дела Боливуда била кандидована за Оскаре, а нека и побеђивала у Кану, преовладавале су теме времена одласка британског Раџа и стицања независности или свакодневног живота обичног човека.
Данас је убедљиво најпопуларнији „масала” стил, по термину којим се означава мешавина зачина у индијској кухињи: мешавина најмање шест песама попраћених атрактивним плесним кореографијама. Од квалитета музике умногоме зависи филм.
Опробана формула: неузвраћена, забрањена и, најчешће, трагична љубавна прича. Несрећни љубавници, корумпирани политичари, близанци раздвојени по рођењу, завереници негативци, љути родитељи, куртизане меког срца, драматични преокрети среће и згодних случајности.
Ослобођена физичких контаката међу глумцима, боливудска кинематографија је усавршила говор тела тако да многи наизглед безначајни покрети имају симболичко значење: повлачење за уши током разговора уобичајено је уз извињење и указује на кајање, додиривањем стопала исказује се поштовање према старијем, мужу или господару, спајање дланова као при молитви, уз наклон, обично је поздрав којим се исказује дубоко поштовање према саговорнику.
У земљи од 1,2 милијарде становника, од којих 700 милиона живи у сиромаштву, публика је остала верна Боливуду. И илузијама живота које он успешно прави. Одлазак у биоскоп је, кажу ми, прави спектакл: узвици, навијање, добацивање. Гласна подршка, гласна осуда, гласно певање и много музике током три-четири сата, колико филмови обично трају, са паузом између два дела.
Филмови, који у просеку не коштају више од 1,5 милиона долара, најчешће су на „хиндишу”, мешавини хинду и енглеског језика, једина два званична језика у земљи која их има више од 250.
– Индија је у ствари много кинематографија. Жанровски, етнички, језички – каже ми овдашњи чувени редитељ и посланик парламента Шјам Бенегал, који управо ради на серији од 10 емисија о прављењу индијског устава 1946–1949.
Огромна публика, огромна зарада, огромна продукција која вешто увезује технику блокбастера Запада са шаренилом локалне традиције. Иако је бије глас да њом владају разни породични кланови, индијска филмска индустрија је брутална: чак ни добре везе нису гаранција славе и богатства. Конкуренција је жестока и једини који одређује даљу судбину нечије филмске каријере јесте финансијски извештај са биоскопских благајни.
Свуда дуж улица овог мегаполиса од 20 милиона људи налазе су билборди који најављују премијеру неког новог филма. Испред биоскопа дуги редови су уобичајени.
Звезде Боливуда – дугокосе црнке мистериозних очију и маркантни мушкарци, готово искључиво Индуси – имају галактичку популарност и махом су из муслиманске „мањине”, највеће мањине на свету – 180 милиона људи. Аишварја Реј, мис Индије 1994, готово да има статус богиње. Амитаб Бачан, познат као Биг Б, јесте попут бога.
Не тако давно, на променади уз обалу, Банстанд, звезде су добиле и своју „Стазу славних”, са отисцима руку на плочнику.
На крају ипак напуштам бајковиту костимографију Боливуда срећан што Индија сем филмова има да понуди много фасцинантније оригинале друге природе: од Таџ Махала до драматичних контраста живота.
