БEOГРAД – Свечаном академиjом на Великоj сцени Народног позоришта у Београду данас jе обележено 200 година службених гласила.
На свечаности су говорили председник Oдбора за прославу jубилеjа, министар правде Никола Селаковић и в. д. директора JП „Службени гласник“ проф. др Радош Љушић.
У уметничком делу програма учествовали су филхармониjа младих „Борислав Пашћан“ и глумац Лазар Ристовски, а у Дому Воjске Србиjе отворена jе изложба.
Mинистар Селаковић jе истакао да су „“Службени гласник“, коjи верно служи свом роду, и његов утемељивач (Димитриjе Давидовић), коjи jе у олуjном времену за српску државност почео да издаjе прве српске новине, пример пред коjим свако треба да се замисли, да се поноси и диви, али и постиди ако посумња у одговор на питање има ли веће части до служити своjоj отаџбини“.
„Данас, када се боримо за очување себе самих, свог духовног идентитета и своjе државе, тражећи своjе место у европскоj породици нациjа, имамо добар повод да се сетимо предака коjи су се немало пута нашли пред сличним проблемима. Личност Димитриjа Давидовића треба да буде пример сваком члану наше генерациjе. Jош тада jе био jедан од ретких коjи jе препознао наjвећег неприjатеља нашег рода – незнање. Прошло jе 200 година, а jош увек водимо битку са истим неприjатељем“, оценио jе Селаковић.
Mинистар jе нагласио да се данас боримо за исто оно за шта се пре два века борио Давидовић – „за уређену, праведну, модерну и напредну Србиjу, коjу ће суседи да поштуjу, а партнери да уважаваjу, коjа ће као и много пута у прошлости бити светао пример и жељени узор, коjа ће, мудро промишљаjући, да стане на врх са кога ће спокоjно моћи да гледа у своjу будућност, за Србиjу коjоj се деца враћаjу да своjим у даљини стеченим знањем заjедно изборимо битку са нашим заjедничким неприjатељем – незнањем“.
„Боримо се за Србиjу коjа ће, чуваjући своjе светосавље, своjу ћирилицу у Eвропу уносити не проблеме већ вредности – своjу Студеницу, Душанов законик, своjе „Словољубве“ и „Горски виjенац“, свога Mиланковића и „На Дрини ћуприjу“, своj Сретењски устав, Димитриjа Давидовића, своj „Службени гласник“, за Србиjу у коjоj ћемо на питање има ли веће части служити своjоj отаџбини, сви као jедан знати да одговоримо – „Нема““.
Љушић jе подсетио да „Службени гласник“ баштини традициjу дугу два века, будући да његови корени сежу до 1. односно 13. августа 1813. године када су српски устаници jуначку бранили српску државу, а Димитриjе Давидовић и Димитриjе Фрушић у „царствуjушћоj Виени“ покренули „Новине сербске“ коjе се стога „на посебан начин могу повезати са одбраном и очувањем српске државности“.
Oн се осврнуо на рад знаменитог прегаоца српске културе Димитриjа Давидовића, „коме се с правом приписуjе епитет оца српског новинарства“, на његов немерљив дипломатски рад у Цариграду на добиjању Хатишерифа из 1830. и 1833. године коjи су Србиjи дали статус аутономне државе и писање чувеног Сретењског устава, чиjе име носи високо одличjе Републике Србиjе коjим jе председник Републике недавно даривао „Службени гласник“.
Љушић jе скренуо пажњу и на актуелне проблеме „Гласника“, коjи jе у претходноj години „први пут пословао са губитком“.
„Да бисмо „Службени гласник“ извукли из те нимало захвалне позициjе морали смо да се определимо за радикалне мере коjе су наишле на отпор и негодовање оних коjи су трошили државни новац немилице и неконтролисано. Донели смо Закон о Службеном гласнику и неколико пратећих правних аката, извршили нову систематизациjу радних места и применили три непопуларне мере – нисмо продужили уговоре хонорарцима коjи су примали неоправдано високе хонораре, зауставили смо неконтролисано и ничим оправдано трошење новца у разне непрофитабилне сврхе и приступили ригорозним мерама штедње“, рекао jе Љушић, додавши да су захваљуjући томе током прве половине ове године успели да послуjу позитивно.
У част jубилеjа, „Службени гласник“ jе обjавио ексклузивно фототипско издање Сретењског устава, репринт првог броjа „Новина сербских“ из 1813. и „Новина србских“ из 1834. године, као и књигу о Димитриjу Давидовићу, чиjи jе аутор Љушић.
„Гласник“ припрема и дигиталну верзиjу „Новина сербских“, „Српских новина“ и „Службених новина“, као и послератног „Службеног гласника“.
