„Косма“ је својом основном идејом тачних локалних информација и својим неутралним тоном изборила известан слободан простор у границама неслободе у оквиру којих постоји, а тиме и одређени мир за себе и своје слушаоце, каже Благојевићева
Редитељ, сценариста и сниматељ, Соња Благојевић рођена 1980. у Београду где је дипломирала на Факултету драмских уметности (смер филмска и ТВ режија ), ради као редитељ, асистент режије и продуцент на фестивалу документарног филма „Седам величанствених“. Њен средњеметражни документарац „Мој друг Србија“ приказан је на двадесетак домаћих и међународних фестивала и освојио је неколико награда и признања. Али, повод за интервју са њом овог пута је једно ново остварење-документарни дугометражни филм „Косма“ који је недавно премијерно приказан у Центру Сава и који се бави животом људи на Косову и Метохији, углавном на територији коју покрива Косовска медијска агенција „Косма“ и која укључује пет радио станица у Чаглавици, Гораждевцу, Клокоту, Штрпцу и Косовској Митровици. Ова млада редитељка која сублимира у себи све способности за стварање документарца, радо је прихватила позив за овај интервју.
Када сте први пут дошли на Косово и Метохију и како се родила идеја да направите филм о радијској мрежи „Косма“?
Први пут сам отишла 2006. године снимајући свој претходни филм о путовању кловна Џо Маме из Сан Франциска по Србији.То је било његово четврто лето за редом да долази овде, а део редовне туре био је одлазак на Ким, да би са својим пријатељима и колегама – кловновима из Београда правио хуманитарне представе и радионице за децу. Пошто смо све сами финансирали, за смештај смо се сналазили, па смо тако у одласку на централно Косово једну ноћ провели на поду КиМ радија, центра активности у Чаглавици. Касније ми је продуцент Зоран Поповић рекао да постоји слична радио-станица у Гораждевцу, и ја сам истражујући схватила да су те станице део веће радијске мреже под именом „Косма“, тај звук који путује и спаја, ти људи који се повезују и комуницирају упркос свему, учинило ми се као важна тема и добар угао за сагледавање света који нам је у исто време тако близу а тако далеко. Као неко ко се бави документарним филмом, ви стално трагате за темом ослушкујете свет кроз сопствени сензибилитет. Трагате за добром и снажном причом, али тај процес је двосмеран јер и прича тражи вас. Свет којим сте окружени вам се обраћа. Једна ствар води до друге. То је оно тајновито и лепо у процесу стварања. Тако, да нисам одлучила да камером пратим америчког кловна на његовом путовању по Србији вероватно не бих снимила ни овај, нови филм.
Последња реченица из мог претходног документарца гласи: “Овде смо из два разлога, – да помажемо и да учимо, све остало је додатак, али то су две ствари на којима заиста морамо да радимо“. Претходни филм већ тада ме је упутио ка свету који сам тада открила, а који је својом лепотом, тежином и снагом заборава почео да ми се обраћа.
Кажете да је Косово у Вама, ма где да се налазите. Колико сте знали о Косову пре него што сте одлучили да се лично уверите у то „како је доле“?
Не сећам се да сам тако нешто рекла , али јесам казала да се после три и по године рада на филму осећај тог света прелио и на мој лични. О Косову и Метохији сам знала мало, а у првом одласку сам провела недовољно времена да стекнем дубљи осећај и ширу слику. Али везала сам се за децу која су у том првом филму учествовала. Они су били веома срећни и захвални кловновима на дружењу и разбибригама и били су тако добри и послушни, можда и превише зрели и свесни себе и света око себе. Мислим да сам се првенствено кроз њих емотивно везала за тај простор.
Да ли и како, у суптилнијем смислу, радијска мрежа „Косма„ хомогенизује и повезује Србе из Гораждевца, Клокота, Чаглавице, Штрпца и Косвске Митровице?
Неизвесност са којом се тамо живи је у мом доживљају недопустива, она производи страх који понижава. Заиста се искрено дивим унутрашњем миру и нормалности многих људи које сам током снимања сретала и њиховом непристанку на живот у страху, непристајању на неслободу и застрашујуће поделе које бескрајно осиромашују и ограничавају живот. Мислим да се без обзира на све, лична слобода мери осећајем који је у себи неко успео да задржи, на токолико је спреман да се за слободу бори. Један дека којег сам снимала искрено је жалио своју бројну децу и унучиће расуте по свету, „своје избеглице“ иако је он остао потпуно сам у дубокој старости. Када се сусретнете са таквим слободарским духом , са таквим архетипским чуварем огњишта, озбиљно се запитате о сопственим вредностима и о начину на који у данашњем свету живите.
„Косма „ је својом основном идејом тачних локалних информација и својим неутралним тоном изборила известан слободан простор у границама неслободе у оквиру којих постоји, а тиме и одређени мир за себе и своје слушаоце.
Где планирате да прикажете филм у Европи и свету и како се котира документарни филм, данас, на глобалном плану?
Планирамо да филм прикажемо у што више домаћих биоскопа, као и да допремо до што већих и значајнијих европских и светских фестивала који се првенствено баве документарним филмом. Доку ментарни филм је у последњих десетак година доживео велику популарност, пробио се до биоскопа, постоје многи фестивали који приказују само документарне филмове. Готово по правилу се озбиљнији документарци данас раде по неколико година и откривају нам заиста чудесне слике света. У формалном смислу они су много разноликији и слободнији од оног што познајемо као класичну документарну форму, драматургија документарца је сада много ближ а играном филму, граница се у структурном смислу изгубила. Моји продуценти Светлана и Зоран Поповић, заправо су једни од родоначелника биоскопског документарца код нас, као оснивачи и директори фестивала дугометражног документарног европског филма „Седам величанствених„ на којем и сама радим. Данас се срећемо и са једним и са другим проблемом, оно што је нузефекат сваког успешног „производа“-хиперпродукција. Прави се много филмова, сама индустрија се усложнила, више је корака и посредника, што није увек добро. Тешко је стићи до већих фестивала јер се и сами селектори, због хиперпродукције, неретко поводе за оним што су већ препознати и награђени филмови.
Какви су, поратни, новинари „Косме„ ако се зна да је извештавање са подручја која нису безбедна, најтежи облик новинарства?
Сваки страх у себи садржи много ирационалног, плашимо се онога што нам је непознато. Као једни од ретких који готово свакодневно и свуда крећу новинари тај страх разбијају. И сама чињеница да су на извору информација даје им утисак да на известан начин имају утицаја на оно што се дешава око њих.
Колико Вам је значила продуцентска подршка Центра „Квадрат“ у стварању овог филма?
Зоран и Светлана Поповић из Центра за визуелне комуникације „Квадрат“ су и сами редитељи, велики познаваоци документарног филма, али и више од тога-они су људи који пожртвовано живе филм, као и своја уверења. Они су и професори, воде своју филмску школу коју сам ја похађала још у гимназијском добу. Иако сам на снимању и у монтажи углавном била сама –њихова безрезервна подршка, велико знање и савети су много допринели да овај пројекат изгурам. Врло је вероватно да се ја на овај начин филмом не бих ни бавила да њих није било. Мислим да би уопште наша филмска продукција била сиромашнија за многа дела, оних аутора који су они у филм иницирали и инспирисали.
Која је есенцијална порука гледаоцу филма „Косма„?
Не могу то да вербализујем, порука је филм. Ја свет волим да сагледавам и истражујем кроз емоције. И филм у том смислу видим као живу, сложену појаву коју није могуће свести на сажету поенту, на моралку, ваљда је порука и то што сам одлучила да се бавим данас углавном заборављеним људима. Недавно сам прочитала шта је о филмском стварању рекао велики редитељ Лордан Зафрановић, па ћу га цитирати јер сам у тој изјави препознала оно кроз шта сам, стварајући овај филм, и сама прошла: “Стварање филма је патња, уме да буде и еуфорија, али је увек борба. Одустати од сопственог филма значи одустати од живота, а никаква награда не може да вам замени живот„. Тако, можда би то била суштинска порука да је живот највећа награда и да од њега не смемо одустајати.
Разговарала: Славица ЂУКИЋ
Видовдан
