Београд – На данашњи дан 1459. године Турци су заузели Смедерево, тадашњу престоницу деспотовине Србије. Био је то почетак вишевековног турског ропства које ће у великој мери обележити српску историју, и оставити трајан утицај на политички, друштвени и културни развитак Срба.
Турци су у већем броју почели да продиру на Балканско полуострво половином 14. века, користећи грађански рат претендената на власт у Византији, најпре као плаћеници, а потом и као права освајачка сила. У наредним деценијама постајали су све значајнији политички и војни фактор, ширећи и учвршћујући своју власт у Европи. Још је цар Душан долазио у сукоб са њима, у намери да заустави њихово ширење, али је због изостанка шире подршке хришћанских држава претрпео два пораза, у биткама код Стефанијане и Дидимотике.
Незаустављивом ширењу Турака ишла је на руку расцепканост, слабост и разједињеност балканских хришћанских држава. Срби под вођством браће Мрњавчевичћа претпрели су тежак пораз у Маричкој бици 1371, потом су уследили нови сукоби код Билеће и Плочника, а 1389. године и Бој на Косову, чији војни исход је упитан, али су много значајније и видљивије политичке последице.
Најистакнутији српски великаш кнез Лазар погинуо је у бици, а његови потомци, као и многи српски обласни господари пре њих, постали су турски вазали. У наредним деценијама Деспот Стефан Лазаревић, водио је опсежну и свестрану војну и политичку активност осамостаљивања Србије, укључујући се у унутрашње турске борбе око престола, стичући велики углед у западној Европи. Његовом изненадном смрћу 1427. године почиње незаустављиво пропадање и опадање Србије, пошто су Турци откидали делове територије и наметали своју власт и утицај. Деспоти из лозе Бранковића владали су Србијом готово све до њеног пада. Први пут деспотовина је пала под турску власт 1439. године, али је убрзо обновљена.
У Европи тада није постојала војна сила која је могла да заустави турски налет, 1453. године пао је Цариград, а пролећа 1458. године Турци су покренули опсежну офанзиву и освојили бројне градове и утврђења, да би коначно и ослабљена у смањена Србија пала 20. јуна 1459. године. Султан Мехмед II ушао је у Смедерево, српску престоницу, чиме је Србија изгубила политичку самосталност, а турска власт над њом потрајаће све до 19. века и српских устанака и ратова за ослобођење, које је коначно остварено тек почетком 20. века. Последњи владар независне средњевековне Србије био је босански краљ Стефан Томаш.
Последице турског ропства на политичком, друштвеном и културном плану биле су несагледиве, а осећају се и данас. Три и по века Срби су били без државе, али су народна традиција и православна црква чували сећање на соавну прошлост и били баштиници државотворних традиција, а на тим основама обновљена је српска државност у 19. веку. Велике последице осетиле су се на биолошком плану постојања српског народа, будући да су погроми и ратови Србе расули широм Балкана и средње Европе, па је због асимилације у римокатоличким и исламизације у турској средини корпус српског етноса знатно умањен.
