У њемачком издању „Месечара” термин „терориста” за Гаврила Принципа замијењен са „атентатор”. – Онај ко покушава да ослободи Нијемце кривице за избијање Другог свкетског рата или је луд или има сумњиве политичке намкере.
Отварању широке дебате о узроцима Првог свјетског рата и улози Србије у његовом избијању у великој мјери је допринијело објављивање обимне студије „Мјесечари: Како је Европа кренула у рат 1914” професора Универзитета у Кембриџу Кристофера Кларка. Српској стручној јавности највише је засметао сугестивни тон књиге, по којем су управо Срби главни кривци за Велики рат. Изненађује и поређење Сарајевског атентата с нападом на Свјетски трговински центар 11. септембра 2001,као и оцјена да „послије Сребренице” српски национализам треба схватати као историјску реалност која захтијева другачије оцјене и вриједносни однос. Поред интензивне дебате, којој је значајан допринос дао и наш лист, упадљиво је одсуство важних стручних публикација на међународној сцени. Критичари подсјећају да је око педесете годишњице Првог свјетског рата Владимир Дедијер објавио значајну студију о узроцима конфликта и то на Харварду, на енглеском језику, а Предраг Палавестра је писао о књижевности Младе Босне. Због што квалитетније дебате, „Политика” објављује интервју с писцем књиге која је толико узнемирила јавно мњење. „Хвала вам много што сте ми пружили прилику да говорим у своје име”, каже Кристофер Кларк на почетку разговора.
Угледни историчари запажају да сте 75 одсто грађе за књигу узели из једностраних аустријских извора и да,када се осврћете на ужу српску улогу, користите многодипломатских извјештаја,попут оних аустријског отправника послова у Београду Ритера фон Шторка. Такав приступможе се тумачити као жеља да се оправда и одбрани тадашња политика Беча према Србији…
Аустријски извори су, заиста, као што кажете, непријатељски настројени и пуни предрасуда. Користио сам аустријске изворе не да бих конструисао некакав мрачни мит о српској агресији или недоличном понашању, већ да пренесем начин на који су Аустријанци размишљали. Код веома оскетљивих тема, као што је насиље у тек освојеним докеловима некадашње отоманске Македоније и Албаније, користио сам изворе који нису аустријски. Британски извори на ову тему били су исцрпни, мада су такође били прожети одређеном дозом предрасуда против Срба, пошто је конзуле, чије сам извкештаје користио,поставила османлијска Порта, па су према новим властима углавном били непријатељски расположени. Међутим, британски представник у Београду је,насупрот томе,покушавао да пошаље позитивну слику српских активности – имао је блиске пријатеље међу људима на власти. Проблем је у томе што су готово сви савремени извори искривљени предрасудама и пристрасним извјештајима разних врста. Нисам имао жељу да Србију представим у негативном свјетлу, али сам ипак осјећао обавезу да прикажем превирања у земљи и објасним зашто су Аустријанци тако реаговали на развој догађаја.
Како сте задовољни увидом у српске изворе и литературу?
За мене је историја Србије једно од најинтересантнијих открића у току читавог пројекта. Брзина којом је једна мала земља „испливала” послије вишевјековног угњетавања, запањујуће брзо сазријевање политичке културе током 1890-их и нарочито после 1903, потом заиста необично спајање политичке културе која почива на сељаштву са свим обиљежјима модерне либералне демократије. Све то је, уз нарастајуће економске притиске, довело до настанка јединствене и врло занимљиве ситуације. То ме је, на неки начин, подсјетило на друге земље са интензивним наслеђем оружане борбе – на примјер на Ирску, одакле су моји преци, или Пољску. Посебно ме је заинтересовао Пашић – човек који је имао изузетно развијену политичку интелигенцију и који је, поред дипломе инжењера, умио да говори с ауторитетом и обичним људима. Наравно, имао сам ограничено вријеме: хтио сам да завршим књигу за шест година, а требало је покрити много области! При коришћењу српских извора веома много ми је значила подршка једног изванредног младог српског историчара. Ријеч је о Мирославу Дошену, који је на докторским студијама на Кембриџу. Покушао сам да учим колико могу од других стручњака који су посветили много година изучавању српске историје. И имао сам доста ограничене циљеве: на примјер, да разумијем како су балкански ратови промијенили стање у региону и да схватим, колико могу, однос између националистичких активности и политичких власти.
Како објашњавате да се српском народу, који је кроз историју био на правој страни,системски ускраћује епитет слободарског. Чини се као да се и ревизија почетка Првог свјетског рата уклапа у тај модел…
Сваки историчар, политичар или било ко други ко осуђује Србију или Србе као насилне или нетрпељиве, напросто показује шовинизам. Запрепашћен сам идејом да неко може и да помисли да је то била намјера моје књиге. Књига не покушава да утврди ко је био у праву или криву 1912, 1913. или 1914, већ да истакне сукобе који су произашли из покушаја да се остваре непомирљиви интереси. Сматрам да српске патриоте нису направиле ништа већу „грешку” у покушају да остваре „уједињење” српства, него што су то учиниле пољске патриоте стремећи да се ослободе од Русије, Аустрије и Пруске. Нити је Аустрија „погријешила” што је подржала стварање независне Албаније, упркос томе што је то дјелимично учињено да Србија не би дошла на Јадран. Али стремљење оваквим непомирљивим циљевима у једном мултиетничком региону са толико сложеном политиком као што је западни Балкан неизбјежно је повећало могућност конфликта. Србија је 1910. године била уставна монархија са јаким и слободним парламентом, моћним политичким партијама и слободном штампом. Данас је зрела демократија која, надам се, има будућност у оквиру Европске уније.
У току је дебата о томе да ли је Гаврило Принцип био терориста или не, а учесници у расправи се дотичу и извјештаја појединих свјетских медија који пореде Младу Босну и Ал Каиду. Српски историчари сматрају да је такво поређење беспредметно јер је Млада Босна била удружење без организационих структура, без финансијске подршке из позадине. Шта ви мислите о томе?
И сам сам размишљао о томе. „Терориста” је постала прљава реч и можда нам као термин не може бити од помоћи у овом контексту. Због тога сам је,у најновијем њемачком издању књиге,углавном измијенио у „атентатор”. То нисам учинио због непостојања чврсте организационе структуре,пошто многе терористичке организације имају слабу организацију, већ због тога што младићи попут Принципа нису жељели да науде „невиним” људима – они су желели да изврше напад на државну структуру. Када су Принципа на суду питали како се осјећа поводом смрти престолонаследникове жене, почео је да плаче. Младићи који су 28. јуна отишли у Сарајево нису били ни окрутни ни цинични, били су идеалисти и патриоте. Паралела са Ал Каидом нам једино може користити као подсјетник на то колико појединачни насилни чинови који носе толико симболике могу да промијене температуру политике.
У том контексту помиње се жеља најмоћније европске земље Њемачке да се ослободи терета кривице за Први светски рат, али и за Други, који је по тој теорији произашао из њега. По тим поставкама, Србија се приказује у негативном контексту, док су свјетске силе „пренаглиле” с објавама рата. Ваша књига поставља својеврсне темеље таквом ставу…
У периоду између два рата често су се могле чути тврдње њемачких апологета да Њемачка нема никакву одговорност за избијање Првог свјетског рата. Тај став је потпуно неодржив и моја књига ни на који начин не покушава да га одбрани. Њемачка политика током 1914. године била је изузетно агресивна и прихватала је ризик општег рата. Мој аргумент је да можемо примијетити исту агресију, параноју и спремност на прихватање ризика и у владама других Великих сила. Свако ко покушава да ослободи Нијемце кривице за избијање Другог свјетског рата или је луд или има сумњиве политичке намјере.
Реаговали су и медији у Великој Британији, који су оптужили Берлин да врши притисак на Лондон како би за вријеме обележавања стогодишњице Првог свјетског рата одустао од помињања побједника и поражених.
Не знам да ли је било таквих разговора, али мислим да је овдје у Британији основна брига како избјећи тријумфализам при комеморацији овог рата, што је приступ који подржава и садашња британска влада и многи истакнути историчари. И сам сам склон таквом приступу, јер мислим да Први свјетски рат није почео зато што су неки „зли људи” одлучили да нападну „добре људе”. Само ћу додати још и ово. Потпуно је исправно и разумљиво то што се у писању историје овог ужасног рата неизбјежно појављује острашћеност. У питању је био потпуно непотребан конфликт, који је довео до језивог уништења – Срби то знају боље него ико други. Али то је била и најсложенија криза модерног доба, можда и свих времена. Такође је важно рећи да када у двадесет првом вијеку истражујемо поријекло и узроке овог рата, увијек покушавамо да се уздигнемо изнад политичке лојалности из 1914. године и да проблем смјестимо у одговарајући, европски контекст.
По вашем мишљењу зашто свјетски рат није избио већ 1913. или у пролеће 1914? Генерал Хецендорф, начелник аустроугарског Генералштаба, како пише у његовим биљешкама,позивао је на рат чак 24 пута у том периоду.
Франц Конрад фон Хецендорф био је, без сумње, најагресивнији европски високи војни званичник тог времена. Он је непрестано позивао на агресију против разних сусједних земаља, попут Србије, Црне Горе и Италије – иако је Италија формално била савезник. Ипак, аустроугарске власти ни у једном тренутку нису почеле озбиљно да разматрају рат на Балкану. Били су на ивици одлуке за вријеме 1912/13. године, када су аустријске и руске трупе биле постављане дуж границе са регионом Галиције, а тензија се осетила и због настојања српских власти да изађу на јадранску обалу. И наравно, дали су Србији ултиматум у октобру 1913. године, с намјером да погурају повлачење српских јединица с албанске границе. Али није дошло до рата, из много разлога, од којих ћу навести само неке. Најпре, Хецендорфови непрестани ратни покличи почели су донекле да замарају аустријске власти, које су га све мање схватале озбиљно; затим, опсада Скадра је током фебруара и марта 1913. попримила међународне размјере, што је умањило вјероватноћу оружане борбе, а изненадно повлачење црногорских снага из града потпуно је уклонило било какве основе за напад. Даље, у октобру 1913. Руси нису подржали захтјев српских власти за Јадран (дио који се данас налази на сјеверу Албаније) и то су јасно дали до знања властима у Београду. Битно је напоменути да Никола Пашић није имао намјеру да проузрокује рат, хтио је само да испита да ли би могао да добије неке уступке од Аустријанаца.
Да ли историографија посједује несумњиве изворе да је Русија планирала рат 1917. против Њемачке и европског статус кво или за сада можемо констатовати да је то била година у којој би она привела крају планиране војне реформе. Да ли је ваш колега Шон Мекмикин поводом тога дао несумњив одговор?
Русија, по мом мишљењу, није планирала да ступи у рат са Њемачком 1914, 1917, нити било које друге године, тако да сматрам да ту не могу постојати никакви несумњиви докази који би поткрепили ту тезу. Тачно је да би прва фаза програма велике експанзије била завршена отприлике до 1917, посебно амбициозни пројекат изградње стратешке пруге у дијелу Пољске који се граничио с Њемачком и Аустријом. Али није постојао план за ратну агресију. Што се Шона Мекмикина тиче, не могу да говорим у његово име – а не могу у тренутку да се сјетим да ли је то његов одговор. Најбоље да погледате у његовој књизи.
