На данашњи дан, 1961. године Иво Андрић је добио Нобелову награду за роман „На Дрини ћуприја“. Тим поводом преносимо текст о томе са страница Задужбине Иве Андрића, која и дан данас нема српско писмо – српску ћирилицу. О протесту због тога, који су прошле године упутили Чувари ћирилице, видите на следећој вези: http://ЧувариЋирилице.срб/свитак_31.Срб
Иво Андић:„На Дрини ћуприја“.
***
Изражавам као своју највећу жељу да се при додјељивању награде не узима у обзир национална припадност кандидата, што значи да се награда додијели најзаслужнијем, био он по поријеклу Скандинавац или не.
Алфред Бернхард Нобел, Париз, 27. новембра 1895.
Непосредно уочи доношења одлуке Нобеловог комитета о лауреату из области књижевности за 1961. годину, водећа шведска издавачка кућа Алберт Бониерс објављује у изванредном преводу слависткиње Гун Бергман Андрићев роман На Дрини ћуприја, а убрзо потом и Травничку хронику, Проклету авлију и два избора приповедака.Андрићева наклоност и везаност за скандинавске писце била је, по сопственом сведочењу, наглашена још из младићског доба. Високо је ценио Стриндберга, Селму Лагерлеф, Харија Мартинсона и Ејвида Јонсона.
Та обострана везаност подигла је мост који је нашу књижевности нашу земљу на најлепши начин повезао са далеком Шведском, њеним народом и необичним језиком.
Одлука о избору лауреата Нобелове награде из области књижевности донета је 26. октобра 1961. године. У најужем избору су, поред Андрића, били и енглески писци Лоренс Дарел и Грем Грин, Американац Џон Штајнбек и Италијан Алберто Моравија.
Сачувана је серија фотографија начињених тога дана у Андрићевом стану у Београду, у Пролетерских бригада 2а (данас Спомен-музеј Иве Андрића, Андрићев венац 8). Сусрети са новинарима, фоторепортерима, ђацима, пријатељима и колегама писцима означили су почетак празничне атмосфере која ће потрајати пуна два месеца. Сами књижевници су први изразили радост и честитали, међу њима Ерих Кош и Миодраг Булатовић, а своје прве утиске поводом награде Андрић је поделио са новинарима и члановима Удружења књижевника, на конференцији за штампу, у Француској 7. Његова преписка са Гун Бергман, на релацији Београд – Стокхолм, била је врло жива. Андрић је био пун питања у вези са појединостима и церемонијалом свечане доделе награде, дужине говора који је требало да одржи, али и о тоалети својој и своје супруге Милице Бабић-Андрић, што је све чинило обиман и озбиљан део предстојећих обавеза.
У писму Гун Бергман од 17. новембра, Андрић јој јавља да је текст говора завршио: 2. Ја ћу на банкету прочитати, на француском језику свој говор у ком ћу изразити своју захвалност и саопштити неколико рефлексија о приповедању и приповедачком делу уопште. Све то неће трајати никако више од 15 минута, можда нешто мање. – Мислим да ја не треба да држим никакве дуге говоре осим тога. Текст је већ спреман, показаћу Вам га чим дођемо.
Андрић је у Стокхолм отишао 5. децембра, у друштву супруге Милице. Свечана церемонија доделе Нобелових одличја за 1961. годину у области медицине, физике, хемије и књижевности, одржана је 10. децембра у раскошној дворани Концертне палате Шведске академије. Др Андерс Естерлинг, члан Академије, је Андрићу приликом уручења награде рекао:… Велико је задовољство за Шведску академију да у Вама награди једног вредног представника оног језичког подручја које до сада није било представљено у листи награђених. Са изражајем наших искрених честитки, ја Вас молим да примите овај знак почасти из руку његовог Величанства Краља…
Иво Андрић се потом обратио својим говором на француском О причи и причању (текст говора је касније објављен у годишњој публикацији Нобелова награда у издању Нобелове фондације, а налази се и у оквиру његових Сабраних дела).
У Спомен-музеју Иве Андрића у Београду, у сталној изложбеној поставци, налазе се фотографије, позивнице и програми протокола, распоред места за седење на свечаној вечери приређеној на двору шведског краља, као и сама Нобелова награда.
Она се састоји из три дела: Нобелове медаље, Нобелове дипломе и документа Скандинавске банке о новчаном износу Нобелове награде.
Нобелова медаља је дело шведског вајара и гравера М. Ерика Линдберга. На аверсу је барељеф утемељивача награде Алфреда Нобела, а на реверсу барељеф младића који под ловором слуша и записује певања муза. Угравиран је стих из ВИ певања Вергилијеве Енеиде, на латинском: Како је слатко видети људски живот оплемењен проналасцима. Медаља је од злата, промера 60,5 мм.
Диплома Нобелове награде се састоји из два дела, и осим основних података о нобеловцу и саставу Нобеловог комитета, садржи још и одлуку о додели награде са образложењем. Исписана је златотиском на пергаменту кашираном на дасци пресвученој плавом кожом.
Андрић се 17. маја 1962. године обратио Савјету за културу НР БИХ у којем саопштава своју одлуку да 50% динарског износа примљеног на име Нобелове награде поклања у сврху унапређења библиотекарства.
Андрићев програм боравка у Стокхолму је тих децембарских дана био испуњен посетама и сусретима – са члановима Нобелове фондације, студентима и професорима Словенског института Универзитета у Упсали, са Георгом Свенсоном, директором издавачке куће Бониерс; Андрић је 13. децембра учествовао и на традиционалној свечаности Дан Луција, у Градској кући у Стокхолму где је крунисао најлепшу девојку, краљицу светлости, а 16. децембра је отворио изложбу посвећену великом индијском песнику Рабиндранату Тагори.
Неке од појединости о тим свечаним данима сачувала је у сећању и у својим дневничким записима Милица Бабић Андрић, Андрићева супруга. Као дугогодишњи костимограф Народног позоришта у Београду, и личност истанчаног духа и широког образовања, она је својим кроки цртежима и уочавањем детаља оставила траг о Нобеловој награди који је импресионистички нов, свеж и надахнут.
Светла Нобелове позорнице блистају до данашњег дана на нашим просторима и у нашој књижевној баштини. Премда Иво Андрић никада није волео да говори о себи и да се о њему говори ван контекста онога што је писао, са захвалношћу и поштовањем се сећамо признања којим је он осветлио и осветлао нашу књижевност, дух, историју и језик.
Поводом добијања Нобелове награде нашем Новеловцу, преносимо овај текст са страница Задужбине Иве Андрића, које и дан данас, у 21. веку, немају најсавршеније српско писмо – српску ћирилицу. О протес
У књизи Историја и легенда, у оквиру Сабраних дела, објављен је текст Андрићевог говора О причи и причању, у коме он, између осталог, каже:
Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог бљеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвнике, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања.
Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не и сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађују прошлост или садашњост.
Татјана Корићанац
***
Лична карта Иве Андрића: народност Српска.
„Задужбина Иве Андрића“: и данас, 12. новембра 2013. су без ћирилице.
Шампиони.Срб: Иво Андрић
