Изражавајући се терминологијом доброг дела српске популације који се диви свему што долази из Сједињених Америчких Држава и Западне Европе, ћирилично писмо којим су писале генерације Срба вековима уназад несумњиво јесте, може и мора се назвати европском вредношћу.
Уопштено посматрано, широко прокламована идеја Европске уније, читав концепт на коме у теорији почива данашња Европска унија и Сједињене Америчке Државе заснива се на мултикултурализму, односно неговању различитости. Тај идеолошки оквир су прихватили многи домаћи факултетски образовани људи, јавне личности а самим тим и значајан део српске популације. У основи ту не би требало да буде ништа спорно, међутим, проблем настаје онда када тај део домаће популације некритички прихвата све што се намеће из иностранства наносећи несагледиву штету домаћем културном идентитету. Такав однос према сопственом културном наслеђу је у потпуној супротности са идеолошким обрасцем мултикултурализма.
Ћирилично писмо многи у Србији доживљавају као превазиђено и архаично. Утицаји глобализације су свакако доста томе допринели али парадоксално звуче чињенице да главни инструменти процеса глобализације, светске компаније попут Мајкрософта и Гугла, своје апликације на српском језику пишу ћирилицом. Дакле, глобализација није суштински разлог затирања ћириличног писма у Србији. Стварни разлози затирања ћирилице представљају величање и некритички однос према иностраним садржајима доступним путем масовних медија, а нарочито интернета.
Нико у Србији неће бити мањи „грађанин света“ ако користи писмо којим су писали његов отац и деда, а којим је и сам научио да пише! У прилог тој тврдњи сведоче уверења многих светских интелектуалаца, попут Џорџа Бернарда Шоа о савршености ћириличног писма. Са друге стране, српско вредносно наслеђе се показало изразито толерантно према различитостима, и из тог разлога обнова ћирилице у Србији се не сме заснивати на забрани употребе латинице. Свест о значају употребе ћириличног писма мора проистећи из квалитетнијег образовања од предшколског па све до највишег академског нивоа. Становиште које се темељи на очувању сопственог језика и писма апсолутно не ограничава учешће и улогу појединца, компаније или државе у савременим светским токовима.
Мирослављево јеванђеље
Искључиво свест појединаца може сачувати и вратити ћирилицу на ниво какав доликује једном озбиљном народу и једној озбиљној држави. Данас када ми као народ и држава нисмо озбиљни, у условима контроле медија из страних центара моћи, у околностима блокаде и деградације институција чији је смисао постојања очување идентитета а самим тим и ћириличног писма, сав терет пада на плећа појединаца који су својим образовањем изградили известан ниво самосвести о значају очувања сопственог културног идентитета.
Очување ћирилице је за српски народ један од највећих цивилизацијских изазова данашњице. Ако нисмо у стању да сачувамо оно највредније што имамо, што притом представља један од основа нашег идентитета, а чиме би се сваки други народ поносио и бескомпромисно чувао, можемо ли очекивати да будемо конкурентни са светом у било којој другој области?
Део Европе и света по мери горе поменутог дела српске популације постаћемо оног момента када буде схваћено да се на делу мора показати мултикултурализам и свест о очувању сопствених европских вредности, све до тада остаћемо периферија Европе и света, једна бледа и непризната копија свега чему се на сав глас и по сваку цену тежи.
Драган Џелетовић
Аутор је члан Извршног одбора Српског покрета Двери
Извор: Странице Српског покрета Двери
