Славили смо туђег цара ове године, уместо владике српске поезије. Зашто смо ми толико „заборавни”, неодговорни? И зашто се данас чудимо што нам се све ово догађа и што смо народ који полако али сигурно нестаје – рекао је књижевник Душко Ковачевић у говору на 80. Вуковом сабору у Тршићу, чије делове преносимо.
И данас Вука понеко прозива његовим речима, његовим писмом и правописом, заборављајући Вуков рад и „коначну победу” српског књижевног језика 1847. године, кад се појављује превод Вуковог „Новог завета”, руковети песама „вечитог младића” Бранка Радичевића и, као круна те 1847. године, „Горски вијенац” владике и владара, песника и филозофа. Он се данас помиње некако кришом и без већег значаја да је ова, 2013. година, једна од најважнијих за српску књижевност и културу – 200 година од Његошевог рођења. Славили смо туђег цара ове године, уместо владике српске поезије. Зашто је то тако и зашто смо ми толико „заборавни”, неодговорни? И зашто се данас чудимо што нам се све ово догађа и што смо народ који полако али сигурно нестаје?
Партократија – владавина дневне политике над здравим разумом, кроји нам судбину вековима. Петар Други Петровић Његош је, данас, у Србији, песник из Црне Горе – Црногорац. У Црној Гори је Србин, и то не обичан Србин, већ српски песник коме ваља исправити све сувишно српско написано онда кад Црна Гора није била то што је данас, а Његош то није предвидео па је писао не обазирући се на будућност.
Године 1847. појављују се људи и књиге које ће заувек обележити наш књижевни и животни пут. А само 15 година пре те „судбоносне године” владар Србије – господар без „знања писања и читања” забрањује употребу Вуковог правописа у Србији, 1832. године. И Милошу то није било довољно; он Вуку нуди новац да не пише – да престане да пише! Док по свету владари плаћају златом песнике, композиторе и сликаре да им створе дела по којима ће се памтити њихова владавина, у земљи Србији владар жели да плати – нуди паре Вуку да не пише, јер је он – Вук Стефановић Караџић, по Милошевом опису за Вуков пасош „у младости козар, а сада списатељ српске граматике; уста су му – као чарапин почетак”. Тако говори неписмени владар о најписменијем поданику. Тако је то са културом било и тако је остало до дана данашњег.
Пише Вук владару, Милошу, 1832. године, да је у Србији највећи проблем што нема правих и квалитетнијих људи „способних за народне службе”.
И предлаже Вук да се по Србији изаберу најдаровитији млади људи и о „државном трошку пошаљу у Европу даље да уче науке и језике”.
Упркос свим увредама, Вук саветује Милоша: „А да би све ово лакше било учинити, и да би слава Ваше Светлости била сасвим савршена, мислио сам да најпре Вашу Светлост научим читати и писати, потом да начинимо неколике књиге за Вашу Светлост, па нека неке да вам се одређено време читају, а неке сами на беспослици да читате”.
Пише Вук Милошу, великом владару Србије, како да „избегне” нову буну на домаће дахије; саветује га „да се људи обогате… јер који нема шта изгубити, онај се у свакој промени и буни нада зацело шта добити”… Те „буне на дахије” одавно се зову – револуције, свуда по свету. Да сам владар Србије, читао бих Вука сваки дан.
И Милош га је при крају живота поштовао и помагао, али је све било мало касно.
Пропутовао је Вук што пешке, што на коњима и у кочијама „васцелу Европу” (у коју ми данас журимо) и срео се са најзначајнијим људима свога времена, именима – симболима културе тадашње и садашње Европе. Пре скоро два века Вук је био цењенији и поштованији у Европи него што смо ми данас.
Демографски подаци кажу да нас је сваке године у просеку мање за око 40.000 становника. За десет година Србија изгуби град од око 400.000 људи, што значи, ако се тако настави, за 100 година бићемо преполовљени кад нестане четири милиона становника. А сто година прође брзо.
И ако ништа не учинимо да се Србија опорави од „беле куге” која односи више становника него било која болест, питање је колико ће нас бити на Вуковом сабору за сто година 2113.
И шта ће бити са нашом земљом ако људи нестану: коме градимо мостове, путеве, коридоре, за кога спремамо и обнављамо (бар у обећањима) Србију као земљу „поштеног, честитог и доброг живота”? Ко ће говорити Вуковим језиком кад се Срби сретну за 200 година, колико је већ прошло од појаве Вукове Писменице 1814. године? И да ли о томе ико размишља у борби за власт од четири године?
Данас је питање опстанка народа највећа брига и, сигурно, најважнија опомена са овог свечаног Вуковог сабора, у име Вука и његове вечите бриге „за земљу и народ”.
