Пише: Димитрије Војнов
Самозвани чувари морала у Србији који су расположени да крше закон, ремете јавни ред и нарушавају безбедност како би га одбранили, очигледно сматрају да је он угрожен само у данима Параде поноса. Осталих дана, као да су нестали и ћуте док се непрестано јављају континуирани и много опаснији удари. Чињеница да ове групе никада нису озбиљније реаговале против ријалити (енг. „reality“) емисија на српским телевизијама показује лицемерје и неспремност њихових идеолога да се супротставе медијским кућама и капиталистима који стоји иза њих. Чак и они којима таква удружења нису проблематична због своје идеологије и начина на који је примењују, морају да примете дубоко лицемерје овакве позиције.
Један од основних аргумената заступника ријалити програма у Србији јесте теза да су то све формати који су настали у најразвијенијим западним земљама. Нико од њих, међутим, не констатује да у Србији ништа друго осим управо тих формата не функционише као у најразвијенијим државама и да, самим тим, контекст у коме ће се ти програми гледати није ни приближно исти, као што су и последице потпуно различите. Српска телевизија је програм за старе и незапослене људе, отуд она не сме да тако олако нуди те безмало или чак сасвим порнографске садржаје, пошто код нас то не служи као вентил за уморне раднике већ као једини садржај знатном делу становништва.
Отуд не чуде учестале примедбе просветних радника како су ученици почели да више псују и теже контролишу своје понађање, а све чешче се примећује и агресивније понашање међу укућанима који прате ове програме. Нo, поред тренутних последица које проистичу из афекта произведеног гледањем тих програма, постоји и читав низ далекосежних последица. Разни видови опсценог понашања виђени у тим програмима испрва бивају исмејани, али чињеница да су разне особе прошле некажњено после таквих гестова, нарочито код младих људи, легитимише такво понашање и они ће се сетити таквих лоших примера чим се буду суочили са првим искушењем да се тако понесу према некоме. Најперверзнији део овог медијског злочина против грађана Србије, међутим, није везан за саме опсцене чинове који се дешавају у тим емисијама, а због свог карактера просто не могу да трају предуго. Реч је о ономе што запрема већи део трајања тих емисија, а то су бескрајне свађе и бесмислене расправе о животу, моралу, тајнама човекове душе и свим сличним свакодневним темама. Тешко је проценити шта је погубније по грађане, прикази секса и шамарања, хистерије и агресије или ти бескрајни и отупљујући разговори који неумитно остављају последице.
Наравно, не смемо заборавити разне опскурне личности које су успеле да потчине ријалити емисије и довеле до тога да се озбиљно постави питање да ли, као што би било логично, продуценти експлоатишу учеснике или је постало обрнуто? Обе опције су сурове, с тим што је ова друга неочекивана и самим тим опаснија. С друге стране, ријалити емисије генеришу своје звезде, које потом улазе у све естраде и медија, и свака три месеца неког програма произведе личности које се потом вуку још најмање три године кроз наш медијски организам. Путем ових емисија упознали смо многе особе без којих смо свакако могли и које ни на који начин нису обогатиле наш јавни простор.
Ријалити емисије су деструктивне по саме медије и они то вероватно и сами схватају. Прво, гледаност коју остварују уз помоћ таквих садржаја не успева да се одржи у другим емисијама. Она нагло расте када програм крене и нагло опадне када се заврши. Затим, флуидни формат тих емисија, њихово практично неограничено трајање, постаје обележје тих телевизија, дезавуишући и потискујући остале садржаје. Коначно, као и сами гледаоци, и телевизије постају овисници од ријалитија, јер ни са једним другим садржајем не могу да постигну такву гледаност или интересовање. Самим тим, ријалити емисије су као канцер који полако уништава станице које их емитују. Чиме се супротставити ријалити емисијама? Сви гледају у правцу Јавног сервиса и траже квалитетнији програм. То јесте део решења али ни близу није довољно. Наиме, порнографска природа ријалити програма је таква да он просто не може имати конкуренцију која ће се наметнути квалитетом. Једини пут је проналажење начина да се тај програм искорени.
Нажалост, наша држава не показује довољну снагу у погледу регулисања медија. Радиодифузна агенција је до сада врло млако реаговала на врло проблематичне догађаје у медијској сфери, а држава није показала ни закулисну моћ да утиче на уређивачку политику медијских тајкуна – што је доста необинчно, ако имамо у виду да они своје империје сасвим сигурно нису изградили искључивим ослањањем на законе тржишта и легално пословање, што оставља простора за притисак. Нo, уколико је Србија већ у тешкој ситуацији у дипломатском и економском погледу, никако не би смела да буде и у медијском. Борба са ријалити емисијама је битка коју би она лако могла да добије. И зато, када вам неко предложи да мењате Србију и поправите стање у њој, питајте га шта каже за ријалити емисије. Ако се светла сценографијама „Фaрме“ и „Великог брата“ не угасе, сва остала сигурно хоће.
(Новине новосадске)
