Поређење удела ћириличних новина и часописа у 1946. и 2011. години показује да је проценат спао са 73 на 30 одсто.
Аутор: Марина Петровић среда, 03.02.2016. у 08:15
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“, „Службени гласник РС”, бр. 98/2006, Устав Републике Србије, члан 10.
Основно образовање у Србији укључује три писама – ћирилицу, „српску” латиницу и латиницу која је у употреби у западњачким језицима. С друге стране, иако је ћирилица Уставом одређено званично писмо Републике Србије, неретко се можемо сусрести са заобилажењем овог правила кад то не би требало да се дешава.
Када је писменост народа у питању, судећи према статистици (попис из 2011) од 6.161.584 становника старија од 15 година 2,7 одсто су били без школске спреме, 11 одсто с непотпуним основним образовањем, 20,8 одсто са основним, 49 са средњим образовањем, док је 5,7 процената било са вишим, односно 10,6 са високим образовањем.
Стопа (не)писмености, пораст употребе дигиталних медија, неинформисаност, национална и политичка подељеност само су неки од фактора који утичу на употребу ћирилице. Прогнозе господина Василија Клефтакиса, које износи у свом раду „Затирање српске ћирилице – план или случај“, нису најповољније. Поређење удела ћириличних новина и часописа у 1946. и 2011. години показује да је проценат спао са 73 на 30 одсто, те је господин Клефтакис закључио да ће ћирилица „изумрети“ до средине 21. века!
Азбука или абецеда, питање је сад? (Слика: Н. Костандиновић)
Но, не клонимо духом! Ко би боље продрмао успаваног пастира традиције, ако не први сусед!? Сетимо се како су многи медији извештавали о својеврсној „пацки” Европске комисије Хрватској када су у Вуковару решили да уклоне двојезичне табле. Могуће је да гурам нос где му није место, али ваљало би рећи да спор око писма, на било ком нивоу, није као, рецимо, кавга између Вука Караџића и Јоакима Вуића – Вук спроводи реформу, а Јоаким се противи, па се чаркају и подбадају кад год се и виде и не виде.
Кад се погледа с друге стране, ни латиница у Срба није што је некад била. Јашта, ту је она, распрострањена кроз све генерације, у првом разреду се више не учи коса-танка-усправна-дебела, фрцокла овде – фрцокла онде, свеске с великим и малим линијама се не користе, но се деци у руке тутну бланко свеске и хемијске; оба се писма претрче, отаљају, а кад се не гледа у свеске, гледа се у рачунаре, телефоне, таблете – у латинично писмо без кукица или квачица – како већ волите да их зовете. И, шта добијамо, чему родитељи и учитељи уче децу? Ако би се банализовало и свело на једну реченицу – „ошишана“ латиница која не познаје једначење сугласника по звучности, не чува традицију и културу… чува СрБску земљу свету… Кукала јој мајка…
Каткад тек, тако, покојом „пацком” разбуди се неприкосновени инат српски, па мало искежено показује зубе, трепне неколико пута, као на инфузији шећерне водице у дијабетичарској коми, прозбори коју реч и усни поново. Питање је – да ли ће инфузијски трзаји ината потрајати дуже од прогнозе господина Клефтакиса… Или… ?
Марина Петровић, студент журналистике
