Избеглице са Косова, Мирјана Зорић Здравковић (35) и Небојша Здравковић (43), са синовима Ђорђем (13) и Александром (10) нашли су уточиште у трошној кући у Товаришеву код Бачке Паланке. Трећи син Јован (16) је од прошле јесени код бабе у Краљеву, где је уписао саобраћајну школу.
Тако су распоредили несташицу и беду, јер су за столом једна уста мање. Али ни бака у Краљеву није у много бољој ситуацији са 13.000 динара пензије, па тешко да може унуку обезбедити миран ђачки живот. Деца су највеће жртве беде у коју је ова породица дошла без своје кривице.
Мирјана и Небојша су вредни људи, не бирају посао, чисте септичке јаме, раде у пољу и баштама, утоварају, истоварају, али на селу нема толико посла, тако да су ову зиму једва некако преживели. Да би деца имала хлеба, морали су да распродају ствари: телевизор, машину за веш, радио… Дугују за струју 50.000 динара, па су електричари пре 18 месеци исекли жице на бандери и однели сат. Зимске ноћи су биле предуге за ову породицу, а деца нису имала довољно времена ни да за дневног светла ураде задатке.
САЊА СТРУЈУ
– Некада сањам светлост у соби. Вичем: Светло! Мама! Будим се и јурим према прекидачу, али празно… и враћам се у кревет. Највећа моја жеља је да имам струју – каже Ђорђе.
– Из Приштине смо протерани 1999. године. Све што смо имали остало је тамо – прича Мирјана, чији су преци вековима живели на Косову.
– Иако смо радници, у Приштини смо до 1999. живели добро. Била сам спремачица у Дому здравља, а Небојша ватрогасац и имали смо све. Тамо нам се родио Јован, а касније у избеглиштву у колективним центрима и Ђорђе и Александар. Када смо добили ову кућу од Фонда Дивац 2008. године, били смо пресрећни и сањали смо како ћемо је реновирати и уредити.
Није баш ишло како је млада породица планирала, ни у “богатој” Војводини како су је замишљали, за вредне руке ових људи није било довољно посла. Једини стални динар који добије ова петочлана породица јесте социјална помоћ која је стигла тек од прошлог месеца, а износи 13.000 динара, а све остало је неизвесност од које често немају сна.
– Деца су више гладна него сита. Јован је отишао у Краљево код баке Станице да би нама олакшао и да би и њему било боље, али и да би се нашао болесној баки која има само нас. Кад имам хиљаду-две динара, пошаљем им, али то је кап у мору – прича Мирјана у подневном полумраку своје собе горко плачући. Јован је добар ђак, као и Ђорђе, а Александар иде у специјалну школу за МНРО “Херој Пинки” у Бачкој Паланци.
– Да имамо пара, ми бисмо средили ову кућу, окречили бисмо је и глетовали ове пукотине, било би онако како смо сањали, али се ништа не може овако са голе подине, без ичије помоћи. Ми смо потпуно сами. Мало је саучешћа и разумевања, свако се о себи забавио – пожалила се Мирјана.
Да бар добију струју, вајкају се Здравковићи, а то им је приоритет, и недостижни циљ, јер како зарадити и уштедети 50.000.
– Јуче сам цео боговетни дан радио на крову, нисам добио од газда ни парче хлеба да се окрепим. Увече сам дошао кући сав клонуо, а зараду од 1.400 динара морали смо потрошити на храну. Кад ће бити следећа надница, тешко је рећи – каже Небојша, који је целу зиму одлазио на канал у скупљање суварака за огрев. Здравковићи кажу да још нису клонули духом, још имају наду: Последње што је бог распоредио на све.
ПОМОЋ ЗА ЗДРАВКОВИЋЕ
Здравковићи би, како рачунају, могли да стабилизују своје домаћинство са 150.000 динара. Отплатили би струју, купили половну веш-машину, и телевизор ради деце, окречили кући, набавили постељину и били би способни да и овог лета запну да надниче са обновљеном вољом и да спремније дочекају следећу зиму. Позивамо племените људе да им помогну. У овој кући су највеће жртве деца и они би требали да буду приоритет. Потребно им је све, од одеће обуће до… Баш све. Али били би срећни да добију бар струју. Контакт: Товаришево, Кардељева 8. Телефон: 061/138-00-18.
