Малена Сања Радовановић (6) често плаче. Пече је када јој на сићушној руци пукне жуљ. Свакога дана, неколико километара од куће, из комшијиног бунара носи кофе пуне воде, а помажу јој две године старији брат Марко и Маја, која је тек навршила четврту.- Горе ме жуља пластична ручка на кофи него метална. Али метална кофа је тешка, не могу да је изнесем. Оклизнула сам се и пала. Марко и Маја су се смејали, а мене је болело. Те ноћи сам вриштала у сну, сањала сам да падам с планине у неку велику воду и давим се – прича Сања и повија главу као да се стиди због тога што их је пре две године напустила мајка Највише ми смета када ми се другари смеју. Прошле године сам од туша мислила да је слушалица, нисам никада имала купатило. Сећам се, тада сам молила тату да ме не води у вртић. Нисам могла да слушам задиркивања – прича девојчица којој су прерано украли детињство.
ешка судбина навалила се на породицу Радовановића из села Граб на планини Јелици. Троје малолетне деце и тата Вељко немоћни су да ишта промене. За годину дана изгубио је оца и брата, а недуго затим оставила га је и жена. Све им фали: меса, млека, одеће, обуће, играчака… Воду доносе из комшијиног бунара, купају се у кориту.
– Сиротиња је и Богу тешка. Душа ме боли што не могу да им пружим ни основно, а живот бих дао да им буде боље – каже Вељко.
Сања чим дође из вртића, почиње да чисти, пере, слаже веш. Увече, кад крене на спавање, пригрли лутку, то је све што јој је остало од мајке. Толико је чврсто стезала играчку у хладним ноћима без мајчиног загрљаја да је попуцала по шавовима и сунђер испада из ње.
– Волео бих да моја сестра добије нову лутку. Можда би јој било лакше. Ова је стара. А и подсећа на мајку – каже брат Марко. Он и најмлађа сека Маја страхују да их тата не напусти. Када Вељко крене увече по дрва или воду, они га задржавају.
– Немој, татице, да идеш нигде без нас. Не волимо да нас оставиш саме. Немој, молим те – моле га.
Вељко их милује по глави и обећава да их никада неће напустити. Када га је бивша супруга Данка оставила, преузео је потпуну бригу о деци.
– Не могу да радим ништа, уплашени су од када је она отишла, стално су уз мене. Зато ме и боли што немамо воду у кући и наш бунар, купатило. То ме убија. А немамо одакле, једва састављамо крај с крајем. Сања пре неко вече каже: „Тата, ја сам велика, не могу да се купам са батом и секом у кориту“. Сузе су ми пошле. Шта да кажем детету?И док Сања машта о новој лутки, Маја о слаткишима и играчкама, а Марко о лепом школском ранцу и новим књигама, тата Вељко би волео да деци обезбеди топлу воду, каду и веце шољу.
Како да помогнете:
Уколико желите да пошаљете новчану помоћ или помоћ у роби, кликните ОВДЕ.
Помоћ можете уплатити на динарски рачун: 2750010221949709 90 – рсд, Социете Генерале Србија, Београд
Можете послати и СМС на број 2552
За више информација позовите 011/333-4-528
Чим одложим метлу, журим назад
– У кући имам две полуопремљене просторије. Остао сам с њих троје. Маја је тада имала нешто јаче од године. Све је стало. Живот сам подредио њима. Сваког јутра водим њих две у вртић, Марка у школу, па трчи у комунално. Чим одложим метлу, морам брзо назад по децу, па док дођемо кући, донесемо воду за пиће и прање… Тешко је, да нисам сам с њима, радио бих дан и ноћ да уведемо воду, али овако су ми руке везане – прича Вељко Радовановић.
