Волела бих да сестра и ја имамо своју собу… и кревете. И завесе на прозорима: А да у ормарима буде лепо сложена одећа.И да моја браћа имају топлу собу где могу да уче и играју се. И купатило, да могу чешће да се окупам – каже Милица Драмићанин, која са петоро браће и сестара живи у условима непојмљивим њиховим вршњацима у граду.
Шесторо деце породице Драмићанин, на обронцима Голије, жељно сања топли дом. Док се други малишани радују снегу,они страхују… Јер зима у брвнари, на хиљаду метара надморске висине, асоцира на промрзлине, на мраз и иње које им зором залепи трепавице.
Уколико желите да пошаљете новчану помоћ или помоћ у роби, кликните ОВДЕ.
Помоћ можете уплатити на динарски рачун:
2750010221949709 90 – рсд
Социете Генерале Србија, Београд
Можете послати и СМС на број 2552
За више информација позовите 011/333-4-528
Дрво се на кући расушило и ветар шиба на све стране на минус 20, а шупљине затварају картонима и старим крпама да се не смрзну.
Греју се стиснути једни уз друге око старог шпорета. Од шесторо малишана, петоро је са мањим проблемима у развоју. Најстарији син Драгован има седамнаест година, а најмлађи Иван четири. Ту су још Драгана (16), Мирјана (15), Будимир (13) и Милош (6). Гордана, мајка ове деце, особа је с инвалидитетом. Отац Милутин има педесет четири године, без посла је, а од пољопривреде једва зарађује да се прехране.
Да ли ће моја помоћ стићи на праву адресу?
Блиц фондација се захваљује свим људима добре воље који желе да помогну угроженој деци Србије. Нажалост, због законских ограничења нисмо у могућности да донаторима омогућимо давање адреса или бројева телефона угрожених породица, јер су то лични подаци. Наш рад је у потпуности јаван и свако ко удлучи да помогне деци може проверити да ли је помоћ стигла на праву адресу.
Придружите се и ви нашој акцији. Срце за децу!
Гардеробу коју добију од Црвеног крста и Друштва за дечју и церебралну парализу каче на конопце раширене у соби. Прошле године захваљујући овим организацијама кућа им је мало изолована, али све је то само кап у мору.
Чоколадама и воћу радују се искреним дечјим жаром, иако им је тежак живот на планини угасио искру у оку. На 40 километара од града за њих је време стало.
– Волео бих када бих могао да идем у Ивањицу, да видим другу децу, да се дружимо – каже Милош, који је напунио шест година.
Он и његова браћа радују се сваком ко покуца на врата њиховог дома.Брат Будимир је био једини ђак у школи у Вучаку. Омиљен и враголаст,стално је збијао шале. И данас када га питате који је главни град Србије, он каже: – Мој Вучак.
Иако живе у најудаљенијем селу у ивањичкој општини, без основних услова, ови малишани имају жељу да пробају све као и њихови вршњаци: чоколаду, „кока-колу“, вожњу аутобусом, а изнад свега да имају свој кревет, купатило и ормар. Отац Милутин је тужан што својим малишанима не може да обезбеди боље услове. Каже, труди се максимално, али…
– Када бих могао да им обезбедим купатило и топлу воду, али не може се,много уста треба нахранити, једва ми то полази за руком – јада се Милутин.
Столови и столице се распадају, у собици фуруна, мали креденац, без полица за посуђе, оставе за храну. Школски ранац окачен на ексеру иза врата. Књиге поред кревета на поду. Телевизор, какав-такав, ради.Четворо деце иде у сеоску школу, и до ње путују око три сата пешке, по киши и снегу, уз шуму где су лисице и вукови домаће животиње.
Уплашили се аутомобила
У дневном центру „Сунце“ у Ивањици кажу да је петоро малишана породице Драмићанин укључено у „Предах викенд програм“, који спроводе Друштво за церебралну парализу, Црвени крст и Основна школа„Милинко Кушић“.
