Једина жеља нам је да имамо струју. И купатило. И мало више хране. Волела бих да се не мучимо оволико, да не морамо да доносимо воду с удаљеног бунара, већ да је имамо у кући. Нашој кући – каже Милица, ћерка Саше и Раде Симић, која са још петоро браће и сестара живи у напуштеној, откупној станици ПКБ-а у селу Стојник код Сопота.
Саша и Рада Симић подижу петоро деце у ужасним условима
Михаилу је 15 година, кренуо је у средњу школу. Милица је две година млађа, а Марија има 10. Тамара похађа трећи разред, Милош има четири, а најмлађи Матеја тек је напунио годину.
Симићи су свој дом свили баш преко пута сеоске школе, у складишту где се некада откупљивало жито. Просторије су хладне, безличне. Сам бетон и кров који зјапи на све стране. Сала, како зову највећу просторију дужине око 10 а широку четири метра, пуна је старих ствари које су добили од комшија или познаника.
У углу стоје два улегла кревета, неупотребљива. Поред је велики фрижидер у ком се налазе стари фен и књиге, а мало ниже је стари „смедеревац”.
У другој просторији су два кревета на којима Рада спава с децом, а у следећој сто и кревет који Саша дели са дечацима. Матеја нема још своје место, па спава у колицима.
– Кад смо живели у старој кући код деде, недалеко одавде, имали смо струју само годину дана. Али и та кућа се урушила, не може да се живи у њој. Не знамо како је то имати телевизор, не знамо како је то имати светло у кући. Можемо да учимо само кад имамо свећу, а често се дешава да немамо ни то – прича Милица.
Мајка Рада: Најтеже ми је што немам где да држим млеко за малог Матеју
Лето је за њих најлепше доба, јер кад захладни, тад почињу праве муке.
– Преместимо шпорет у собу где су кревети, али он дими на све стране, па више терамо дим него што се угрејемо. Кад отворимо прозор, направи се кондензација, па је соба пуна влаге, зидови побуђају. Вероватно је то условило што сам имао запаљење плућа, то ми је био најгори период у животу. Лежао сам 20 дана, нисам могао да мрднем – каже најстарији Михаило.
Он свакодневно доноси безброј балона воде с удаљеног бунара, а у међувремену и спрема дрва за зиму.
Ни то што живе преко пута школе не олакшава живот Симићима. Напротив. Деца у школи некада знају да буду груба, па свашта кажу, а те речи знају да и те како запеку.
– Не долазе нам другари. Никоме од нас. Знају где и како живимо. А не идемо ни ми код њих. Понекад, можда ако је рођендан. Деца из школе некад ми кажу: „Ето како живите, немате струју, немате воду.“ Ништа им не одговарам, а буде ми много криво. Кажем мами и тати шта ми све причају – сетна је Тамара.
Марија има све петице у школи. Вредна је и помаже мајци.
– Волела бих да се мајка и отац не муче оволико. Почистим, наместим кревете, помажем све што могу да урадим – искрена је она.
И поред немаштине коју сви носе на леђима, још с прага овог дома осећа се љубав и слога. Родитељи брижно гледају у децу, а у себи се једу како да им обезбеде тањир хране.
– Оброк имамо само једном дневно. И кад се направи нешто, немамо где да држимо, нема струје. Најтеже је за млеко за Матеју, држим га у посуди са водом да се не поквари – каже Рада.
Ни ова сиротиња не би била толико тешка да Саша није болестан. Не жели да прича о томе, неће на операцију, већ се хвата сваког посла који му понуде. Цепа дрва, избацује стајско ђубриво, зида…
– Ко ће да ми храни децу ако ја одем у болницу? Не могу да их оставим, добро сам ја – тврди Саша с осмехом.
(Блиц)
