Никад на рођендану нисам био. Ругају ми се у школи, кажу да смо ђубретари, причају да једемо из канти…
Кажу: „Какав си, немаш паре ни за хлеб“. Плакао сам, криво ми је што смо сиромашни – каже Миодраг Миливојевић (11) из Ниша који у нишком насељу Ледена стена живи са браћом Милидаром (7) и Момчилом (4), сестрама Миљаном (9) и Милунком (6), мајком Маријолом (40) и оцем Драгишом (44).
Поносни родитељи: Маријола и Драгиша са децом
Кућерак је скоро две године у мрклом мраку од када им је због дуга, који је сада достигао 360.000 динара, искључена струја. Живе од 15.000 динара социјалне помоћи. Народна кухиња у Нишу је недавно обуставила испоруку оброка сиромашнима, па Миливојевићи сада гладују чешће него лане.
Како да помогнете:
Уколико желите да пошаљете новчану помоћ или помоћ у роби, кликните OVDE..
Помоћ можете уплатити на динарски рачун: 2750010221949709 90 – рсд, Societe Generale Србија, Београд
Можете послати и СМС на број 2552
За више информација позовите 011/333-4-528
– Највише бих волео да имамо струју и да могу макар једном да прославим рођендан као остала деца. Сањамо телевизор, да не морамо да идемо на бензинску пумпу да гледамо цртаће. И бицикле које имају сви у школи осим нас. Задиркују ме, кажу, можеш да трчиш поред нас док ми возимо – прича тужно Миодраг који је, учећи на свећи покварио вид, али ипак успева да разреде заврши са врло добрим успехом.
Петоро Миливојевића су чешће гладни него сити
Кућу чини три мале, оронуле собице од 40 квадрата. У спаваћој соби на испуцалом бетону два поломљена кревета и душек. На зидовима се кондензује влага, слива се вода када пада киша…
– Усред ноћи пробуде ме мокре очи. Онда видим да цури са плафона право на главу. Шта ћу, узмем ћебе и покријем се преко главе. Када се ћебе накваси, узмем друго, ако има неко суво. Волео бих да имамо лепе собе са намештајем у којима не цури вода – каже Милидар.
Испод претећи нахереног плафона трпезарије налази се остатак инвентара: шпорет на дрва који дими и чини атмосферу још пакленијом, трпезаријски сто са само три столице и осакаћена кухиња без вратанца. На једном прозору нема стакла, па зими ставе картон да не пада снег унутра. Имају WЦ шољу, али не и бојлер и каду. Када се купају зими, страшно је хладно.
– Желела бих топло купатило са топлом водом. Волела бих да спавам са лутком, али је никада нисам имала. Најрадије бих Барбику, једну за мене једну за секу. Волела бих да имам розе собу и ново, лепо ћебе. Ово моје је поцепано, има велика рупа на њему. Маштам о соби да могу у њој да пишем и цртам за столом, да има струје и да кревети нису поломљени, да не цури вода низ зидове – каже Милунка.
Одлични ђаци иако уче уз свећу
Миљана каже да много воли млеко, али да родитељи ретко могу да им приуште.
– Смејале су ми се другарице што сам имала обичну оловку и свеску са меким корицама, а оне са сликама Пепељуге, Барбике, Снежане… Било ми је криво. Када бисмо имале лутке и играчке можда би нам неко од другова и другарица дошао да се играмо – каже она.
Драгиша је КВ радник, стругар, бравар, варилац, тесар… Изводи и све сезонске радове за дневницу од 1.000 динара… Кад има посла.
– Једном недељно имамо кобасице, а месо једном месечно ако успем да нађем посао. Криво ми је што не могу да им пружим више. Зими је страшно, нема посла па ни за дрва немамо. Смрзавамо се – каже Драгиша.
Маријола вели да су деца добри ђаци у ОШ „Бубањски хероји“ иако уче на свећи. Милидар је одличан, а Миодраг и Миљана врло добри.
Живимо горе него у затвору
– Осуђени смо да живимо горе него у затвору. Немамо фрижидер, шпорет, замрзивач, веш-машину… Хигијену једва одржавам. Већ 20 месеци живимо без струје. Када су нас искључили дуг је био 240.000 динара, сада је 360.000 динара.
Дала сам петоро деце овој земљи, а она не може да им да прилику да порасту нормално. Храбрим их, дајем им наду. Не желим да им пољуљам самопоуздање, али су поражени због свега – каже Маријола.
