Седморо малих Ковачевића живи само од родитељског додатка који мајка добија за најмлађу бебу. Подстанари су, без свог намештаја. Слаткиши и играчке су луксуз, а све теже долазе и до најосновнијих намирница.
Породица Ковачевић спада у најбројније у Краљеву. Најмлађа Ружица има само пет месеци, следе Ратко (2), Радош (4), Михајло (5), Милан (6), Милош (7) и најстарија Милица са осам година. Отац Радиша има 70, а мајка Маја 35 година.
Деца спавају у једној соби, у којој се налазе кревети постављени по “војничком принципу”. Ружица и Ратко имају кревеце, а петоро остале деце деле два кревета.
– Михајло, Милан и ја спавамо у овом кревету, а Милица и Радош у овом другом – показао нам је Милош, који на јесен креће у први разред.
Кекс је једини слаткиш који добију с времена на време, углавном када стигне уплата за бебу Ружицу.
– Мама и тата нам понекада купе сладолед. Онај што се пуни у корнет. Ја волим од јагоде, али некада поједем и онај бели. Али, највише волим чоколаду. Када се играмо у парку, тата увек оде до куће да нам донесе воду, јер пуно ожеднимо. Волим да гледам и цртаће – причљив је Милош.
Само Милица иде у школу. Иако јој пуно тога недостаје, таленат за рецитовање је издваја. Учествовала је у серијалу “Ја имам таленат” и била близу полуфинала.
– Иако мој наступ није био на телевизији, била сам презадовољна. Чак је и Иван Тасовац изашао на бину и пољубио ме. Сви чланови жирија су ми рекли да идем даље – прича Милица која највише воли да рецитује родољубиве песме из српске књижевности.
Станодавац је имао пуно разумевања. Не плаћамо кирију последњих годину дана, а нисмо могли да плаћамо ни остале рачуне. За станарину и комуналије дугујемо око пола милиона динара. Сваког дана је теже. Бојим се за њих. Чак сам размишљала како остајемо на улици, а онда ми одузимају децу – прича мајка Маја.
Радозналост и веселост дечака и девојчица није прикрила трагове немаштине у њиховим животима, али није скинула осмехе са лица. Док је већина деце скакутала по соби, малени Радош је све посматрао тужним погледом. Касније смо сазнали да је он ћутљиви, мали генијалац, мада није желео да нам открије ни делић онога што зна и уме.
Је л‘ хоћете опет да дођете?
– Чико, чико! – викали су углас дечаци када смо се растајали.
– Је л‘ хоћете опет да нас сликате? Хоћете ли поново да дођете? Када будете дошли, гледаћемо заједно „Пепу прасе“ – понављали су дечаци, не дозвољавајући нам да напустимо стан. Посете су право изненађење за њих, чак и долазак поштара.
Како да донирате:
http://www.blic.rs/srce-za-decu/kako-da-donirate
