КАДА сиротиња „узме под своје“ она „бије“ са свих страна. Ова изрека као да се „пресликала“ на породицу Миливојевић из куршумлијског села Боровца. Пре две године Дамјан (42), глава ове одувек сиромашне породице, настрадао је у сечи дрва, па сада његова супруга Милосава (33) стрепи хоће ли успети да прехрани петнаестогодишњу Зорицу и три године млађег Зорана.
У кући на брду, окруженој шумом и малобројним комшијама, удаљеној око четири километра од Мердара и магистралног пута Ниш – Приштина, Милосава са децом, буквално, једва преживљава… А у кући „блатњари“ нема ни најосновнијег покућства. Стари црно-бели телевизор постављен на дугачком дрвеном столу, дрвена клупа и два кревета, једино су покућство у једној од две собе овог кућерка.
– Жао ми је деце – прича ова крхка и забринута жена. – Породична пензија не износи ни десетак хиљада, не знам шта ћу пре да купим, храну, гардеробу, да их опремим за школу…
Навикла на тежак и мукотрпан живот, каже да је док јој је супруг био жив, ипак, мање бринула.
ЖАНДАРМЕРИЈА ПОМАЖЕ
– ПОШТО су расли овде у планини, буквално окружени шумом, деци Миливојевића чак нису ни познате благодети цивилизације. Али навикли су на ову средину и мислим да би најбоље решење било да им се уреди кућа и набави основно покућство – прича Часлав Милошевић. Он је посебно захвалан припадницама Жандармерије у бази недалеко од куће Миливојевића, који, каже, деци врло често дају оброке, али и храну, слаткише, сокове, док су прошле године Зорану и Зорици купили нове бицикле…
– Радио је где год би га позвали. Тако је и тога дана, уочи наше крсне славе Светог Луке хтео да заради који динар да обележимо како доликује. Иако му се, чини ми се, први пут није ишло у шуму, отишао је да помогне комшијама да из једног неприступачног потока извуку стабла дрвећа.
– Када је почео да извлачи један балван трактором, машина се преврнула и буквално га „поклопила“. Настрадао је на лицу места – објашњава Часлав Милошевић, председник Месне заједнице Мердаре на чијем се подручју налази заселак Боровац, а који је са мештанима сакупљао помоћ како би сахранили покојног Дамјана.
Према његовим речима, сем немаштине проблем је и то што је школа далеко од села, па деца свакодневно пешаче готово десетак километара само до аутобуса.
Зоран и даље похађа наставу у Косаничкој Рачи, али ће Зорица ове јесени кренути у средњу школу у Куршумлију.
Питање је хоће ли мајка моћи да им обезбеди аутобуске карте, јер малим Миливојевићима је потребно буквално све. На питање шта би волео да добије на поклон, Зоран после дужег размишљања каже да би се радовао мобилном телефону. Тако би, вели, могао да се јави мајци када крене из школе кући. Његова сестра и мајка, међутим, на питање о жељама само слежу раменима. Пред посетиоцима стидљиво стоје и гледају у земљу као да се сраме због немоћи и сиромаштва којим су окружени…авају
Incoming search terms:
- selo borovac
