Иако кувају у најбољим и најскупљим ресторанима, свјетски мајстори кувања открили су мјеста у Европи гдје свраћају због врхунског, али и приступачног оброка справљеног на једноставан и углавном традиционалан начин.
Дијелове из књиге у којој водећи кувари препоручују своје најдраже повољне европске ресторане од Истанбула до Скандинавије премијерно је објавио британски магазин „Гуардиан“.
„Ла Меренда“, Ница
Примају само готовину, немају телефон и затворени су сваког викенда. Мали и шармантни ресторан „Ла Меренда“ у старом дијелу Нице једини је преостали ресторан старинског типа. Кувар Доминиqуе Ле Станц, који је раније радио у награђиваном ресторану „Ле Цхантецлер“ (у хотелу „Негресцо“) преузео је „Ла Меренду“ средином деведесетих година прошлог вијека, као мјесто које је већ двадесетак година сервирало једноставну домаћу кухињу. Промијенио је врло мало, а храну припрема сам у једноставној отвореној кухињи у стражњем дијелу ресторана. Јеловник, написан кредом на плочи, кратак је избор локалних класика и мијења се с обзиром на годишње доба, а цијена главног јела је око 20 марака.
„Бодега Доностиарра“, Сан Себастиан
Овај традиционални бар, основан 1928. у кварту Грос, мјесто је гдје ћете заиста наићи на локалне старе госте из комшилука, али и многе познате странце током познатог међународног филмског фестивала. Обилни мени од пинтксоса (баскијских тапаса) и печеног меса, укључујући и 800-грамски одрезак чулета, иде одлично уз чашу или двије одличног локалног вина. Не пропустите ни туњевину, чили паприке гуиндилла, а пробати морате и познате морске специјалитете. Цијена комплетне вечере по особи креће се око 80 марака.
„Тапас 24“, Барцелона
Смјештен у угодном подрумском простору, „Тапас 24“ нуди кратки јеловник деликатесних залогајчића који се прстима једу с огледала и плоча за сервирање. Међу тапасима су крокети од усољеног бакалара, каталонски специјалитети попут трипица те бикини залогаји – тостирани сендвичи од сира и шунке украшени црним тартуфима. Ту су и бургери МцФоие у којима се испреплићу окуси говедине, фоие грас и хрскавог пецива. Ресторан је отворен сваки дан, а цијена тапаса је око пет марака.
„Цхез Георгес“, Париз
Иако је главни град Француске пун мјеста сличног или истог имена, старомодни бистро „Цхез Георгес“ у Латинској четврти свакако је вриједан заустављања, барем на чашицу или двије. Мјесто које је 1964. отворио Георгес Броуиллет оставља утисак да се кроз године врло мало тога промијенило, од уређења до сталних гостију, који, на своју жалост, дугачак и узак простор сада морају дијелити с одушевљеним туристима. Ресторан је отворен пет дана у седмици, а цијена главног јела је око 40 марака.
„Кизилкаyалар“, Истанбул
Власници ове залогајнице на познатом Тргу Таксим својом су се храном жељели одмакнути од продавница брзе хране које су се седамдесетих година прошлог вијека отварале у Истанбулу. Свој су специјалитет назвали мокри или ислак бургер, а посебан је по пециву умоченом у сос од парадајза, бијелог лука и маслиновог уља. Све се пече у посебним пећима у којима справљају и низ других специјалитета по више него приступачним цијенама.
„Цуррy 36“, Берлин У граду са безброј штандова, па чак и музејом посвећеном берлинском специјалитету цуррywурсту (кобасицама са каријем), један је, отворен још 1980, успио надрасти конкуренцију. Можда и због тога што је смјештен крај станице подземне жељезнице Мерингдам, па се на њему чак и у касним ноћним сатима окупљају таксисти, вјерни локални гости те хрпа туриста. Уз сваку наруџбу питаће вас „са или без“, што значи да одаберете какве прилоге желите уз кобасицу чија је цијена око двије и по марке.
„00100 Пизза“, Рим
Љубитељи пице у Риму ће, према препоруци стручњака, најбољу појести у продавници названој по комбинацији позивног телефонског броја и ознаци брашна које користе у својим производима. Осим пица, ту су и фоцацце пуглиеси те трамеззини, мали трокутасти сендвичи у којима се, на одушевљење локалаца, комбинују окуси попут трипица, парадајза и менте; воловског репа, мркве и целера и слично. Иако се може наћи и мало мјеста за појести унутра, храна се углавном припрема за ван по цијени од око 25 марака за килограм пице.
„Остермалмс Корвспециалист“, Стокхолм
Швеђани би се сигурно сложили да је најбољи хот-дог штанд на свијету управо у Стокхолму. Међу локалцима он је познат као „Бруно“, по имену њемачког досељеника који га је отворио недалеко од познате тржнице „Öстермалмс Салухалл“. Избор је више него велики – од аргентинске кобасице цхоризо, тунишке мергуез, мађарске кабонос до словенске крањске, с незаобилазним швајцарским, аустријским и њемачким представницима. Чак и вегетаријанци могу пронаћи варијанту за себе, а све су кобасице скуване и послужене у угријаном багету с прилозима по жељи.
„Де Кас“, Амстердам
Шеф Герт Јан Хагеман спасио је од уништења зграду дјечјег вртића на југоисточном рубу Амстердама и у њој 2001. године отворио ресторан. Обновљени стакленик сада је претворен у модеран дневни боравак пун природног свјетла. Размишљајући како отићи корак даље, власник је закључио да је најбоље постати и узгајивач, па на медитеранском менију нуди поврће и зачинско биље узгојено на властитој плантажи удаљеној 10 километара. Цијена је главног јела око 40 марака.
„Тхе Цоффее Цоллецтиве“, Копенхаген
Данци своју кафу доживљавају врло озбиљно, а „Цоффее Цоллецтиве“ у насељу Норебро надалеко је познат као најбољи кафић у граду гдје су и конкуренција и кафа врло јаке. Мини-пржионицу и кафић води група награђиваних Данаца – купаца и пржача кафе те бариста који сировине набављају директно с плантажа широм свијета.
Исписали су странице историје, али ријетки знају за њихову „неухватљиву“ страну.
