Портпаролка Трибунала из “ере” тужитељке Карле дел Понте оштро је у интервјуу Танјугу критиковала коначне пресуде Анти Готовини и Момчилу Перишићу, као политички потез великих сила које себи праве алиби за избјегавање одговорности за интервенције широм свијета.
Хашки трибунал је нажалост одустао од свог задатка и бави се првенствено „стварањем правног насљеђа које одговара великим силама које и саме имају сличне ситуације у операцијама интервенција широм свијета“, сматра Флоренс Артман.
Артманова прецизира да о томе свједоче коначне пресуде Готовини и Перишићу, у којима је жалбено вијеће креирало „правни преседан који у будућности значајно отежава или чак онемогућава кривично гоњење војних заповједника“.
„То указује да је Суд, у посљедњој фази свога рада, поново стављен под оштру контролу политике“, рекла је Артман:
„Годинама, својом храбром интерпретацијом норми међународног кривичног права, Суд је тежио да учврсти принцип кажњивости. Тиме је створио правне препреке које спречавају државе, па тиме и велике силе, да воде ратове без превише бриге да једног дана и њихови лидери могу бити позвани на одговорност. Пред затварање Хашког трибунала, изгледа да се желе неутралисати та правна ограничења, како би их правна регулатива која ће остати што мање ометала.“
Трибунал, сматра Артман, није успио ни да подстакне обнову повјерења у бившој Југославији, али – каже – не својом грешком, већ зато што у државама региона „још изостаје воља“ да признају сопствене злочине и искрено се суоче с прошлошћу.
Међу стварима којима је Трибунал доприњео, Артман наводи да је „Хашки трибунал свакако доприњео да ратови на простору бивше Југославије буду најдокументованији ратови у историји ратовања“.
„Принцип кажњивости за ратне злочине уопште се не би спроводио на простору бивше Југославије да није било Хашког трибунала. Суд је тиме доприњео и доношењу правде за жртве иако кривично је гонио само ‘шачицу одабраних’ (укупно 161) планера, наредбодаваца, подстрекача тих злочина, као и њихових саучесника. Суд је такође успоставио принцип одговорности, концепт који је до тада био стран балканским господарима рата и ратницима. Тиме је доприњео креирању напредних међунардних кривичних стандарда важних за окончању некажњивости било гдје у свијету“.
Међутим, закључила је, „без обзира што је постигао у претходне двије деценије, међународни кривични суд за бившу Југославију је, у задној фази свога рада, нажалост одустао од свог задатка“.
„Потрага за истином и правдом и унапређење принципа кажњивости за ратне злочине су, у овој завршеној фази, занемарени у корист нових циљева који нису, нипошто, предвиђени у његовом изворном мандату“, закључила је Артман.
То што је суд „поново под оштром контролом политике“, по њеном мишљењу може да има тешке посљедице, јер је „Хашки суд дао домаћим судовима алиби да се даље уздржавају од кривичног гоњења планера и наредбодаваца злочина и задовољавају као и до сада ‘ситним рибама’ или непосредним извршиоцима злочина“.
„То јест да настављају пребацивати одговорност за ратне злочине са ратних команданата на појединце који су спроводили туђе злочиначке планове, сковане далеко од прве линије фронта“, објашњава Артман.
Она сматра да су импликације далекосежне, јер је Хашки суд понудио „приближну аболицију саучесништва у врху командне структуре, концепт који је један од основних постулата међународног кривичног права, створен не само да се позивају на одговорност извршитељи злочина него, као што је Нирнберг указао, мозгови који стоје иза политике масовних злочина и који омогућавају својим саучесништвом или директном командом извршавање такве криминалне политике.“
Артманова тврди и да „мањина међу судијама“ Трибунала сматра правне теорије из коначне пресуде Готовини и Маркачу „гротескним“ и „супротним сваком поимању правде“, имплицитно сугеришући да су биле политичко мотивисане.
Називајући тај процес „правном регресијом“, Артманова је уочила и да се одрзажава и на интерпретацију догађаја током ратова у бившој Југославији, чију „искривљену слику“ гледамо.
На конкретним примјерима, ослобађајућа пресуда Готовини свела је злочине Олује у изоловане инциденте, тврдећи да врх Хрватске није 1995. водио политику протјеривања и спречавања повратка Срба, док је ослобађањем Перишића, како је рекла, „Суд јасно дао до знање да не жели пробити ‘вео Милошевићеве разрађене обмане’, осмишљене да увјери међународну заједницу и јавност да Србија није учествовала у рату у Хрватској и БиХ“, па је Суд „скинуо одговорност Србије за ратове и злочине“.
„Пред затварањем, Суд је у ствари изрекао пресуде које ће ометати процес суочавања с прошлошћу у Србији, као и у хрватској администрацији и јавности“, закључила је Артманова одговарајући мејлом на питања Танјуга.
