„ACCOUNT“ анализира како је државни капитал само у десет босанскохерцеговачких компанија, наочиглед власти и сумњивим токовима, завршавао у рукама квазибизнисмена или је због немара државе једноставно пропао.
Лошом приватизацијом или неоправданим одгађањем продаје, само у Бирачу, Нафтном сектору Републике Српске, Хидроградњи, зеничкој Жељезари, Криваји, Полихему, Алуминију, Соколу, Боснаплоду и Кладушници, већ смо изгубили или ризикујемо намање 3 милијарде КМ вриједног државног капитала. Упитно је више од 7.000 радних мјеста!
Говоримо о предузећима која због дјелатности и тржишних околности имају или су имала највише шанси да одрже производњу и радна мјеста.
Процјене вриједности предузећа ишле су наруку купцима у замјену за обећане инвестиције, покретање производње, запошљавање.
У Синдикату БиХ немају прецизан податак о броју радника који су од почетка приватизације до данас остали без посла. Али се зна да је само у прошлој години, због затварања предузећа, 43.000 људи више на евиденцијама незапослених!
У Синдикату Републике Српске кажу да је лоша приватизација угасила више од 60.000 радних мјеста.
КАД СЕ ВЛАСТ УМИЉАВА ТАЈКУНИМА
Бирач Зворник: Творницу глинице је 2001. године за 10 милиона КМ купила Укио инвестициона група. Обвезали су се инвестирати 50 милиона и задржати све раднике. Међутим, новца више нема а губици су давно премашили 730 милиона КМ. У априлу је у Бирачу проглашен стечај. Упитна су радна мјеста за око 1.000 људи!
Нафтна индустрија РС: Акције предузећа Рафинерија нафте АД Босански Брод, Петрол АД Бања Лука и Рафинерија уља Модрича, продате су 2007. године руском Њефтгазинкору за 220 милиона КМ. Власти РС-а хвале се овим послом, мада је ријеч о једној о најнетранспарентнијих приватизација у БиХ. Уговором је купац предвидио и отпуштање радника.
Хидроградња Сарајево: Од 2002. године федерална Агенција за приватизацију три пута безуспјешно покушава продати 67 посто државног капитала Хидроградње. Ријеч је о 70 милиона КМ номиниране вриједности. Безуспјешан је и посљедњи покушај продаје непосредном поогодбом, у децембру 2012., односно у марту ове године. У Хидроградњи је у веома тешкој и неизвјесној позицији 811 радник.
Криваја Завидовићи: Стечај је проглашен у јулу 2011. године јер су губици премашили вриједност капитала (процјењена вриједност 2005-те 317,8 милиона КМ). Због милионских потраживања повјерилаца, Криваји пријети и ликвидација. Године 2005-те је непосредном погодбом Кривају купио Феримпеx из Завидовића за 5 милиона КМ. Никада, међутим, нису испоштовали обвезе из уговора. Отпуштено је око 160 радника, а посао је упитан и за преосталих око хиљаду људи.
Жељезара Зеница: Неприватизирани дио зеничке Жељезаре који 1998. године није занимао кувајтског инвеститора, власника компаније која ће данас прерасти у Арцелор Миттал, грца у дуговима. Ријеч је о више од 23 милиона КМ. Капитал Жељезаре од 1999. до 2005., умањен је за 515 милиона КМ. Од 700 радника наводно је 300 прекобројних.
Полихем Тузла: Пољска фирма Органиц Траде је 2004. године за 10,7 милиона КМ купила некадашњег лидера хемијске индустрије у БиХ. Обећали су отварање радних мјеста и 70 милиона КМ инвестиција. Међутим, Полихем је у стечају, око 614 некадашњих радника „на улици“, имовина фабрике продаје се као „старо жељезо“.
Алуминиј Мостар: Агенција за приватизацију ФБиХ планира поново понудити на продају 88 посто капитала Алуминија. Вјерује се како би могла бити постигнута цијена и виша од 460 милиона КМ колико је својевремено понудио конзорциј Гленкор, Феал Широки Бријег и Далеководи Хрватска. Структура власништва утемељена на послијератном „националном концепту“ подјеле, у Алуминију је без посла оставила 900 Срба и Бошњака.
Соко Мостар: Од узданице војне индустрије бивше Југославије остали су само „трагови“, а умјесто некадашњих 6.000 радника, њих око 400 бори се за права из радног односа.Никад није формално доказано каква је улога консултанских агенција које су 1999. године посредовале у продаји дијелова Сокола, односно, имају ли везе са Драганом Човићем, који ће до почетка приватизације бити директор Сокола.
Кладушница Велика Кладуша: Иако је 61 посто угоститељско-туристичког предузећа са некретнинама на атрактивним локацијама, 90-тих година „Марковићевом приватизацијом“ припало радницима и пензионерима (20,4 милиона тадашњих југословенских динара), Агенција за приватизацију УСК 1998. године продаје комплетну имовину Кладушнице, а већина дионица доспијева у руке људи блиских тадашњој управи предузећа!
Боснаплод Брчко: Дуговања некадашње перспективне брчанске фабрике за прераду воћа су 20 милиона КМ и премашила су вриједност предузећа. Боснаплод је 2003. године купио Неџад Левић за 56.000 КМ, а предузеће је добио „јефтино“ јер је обећао инвестиције и бригу за 80 радника. У марту је у Боснаплоду покренут стечајни поступак.
„ПАО ЈЕ“ БИРАЧ, СЛИЈЕДИ ЛИ ИСТИ СЦЕНАРИЈ У НАФТНИМ КОМПАНИЈАМА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
Бирач је посебним Владиним програмом приватизиран 2001. године. За 10 милиона КМ Творницу је купила Укио инвестициона група, руско-литванског власника Владимира Романова. Обвезали су се инвестирати 50 милиона КМ, задржати раднике.
Након стечаја покренутог у априлу ове године, имовина Бирача умањења за 730 милиона КМ губитака, поново је у власништву Владе РС-а. Око 300 радника је већ без посла, а неизвјесна је судбина скоро 1.000 људи у Творници и повезаним предузећима.
Догађања у некадашњем највећем производно-извозном предузећу у Југославији, иду у прилог дугогодишњим тврдњама економске експертице Светлане Ценић да је купопродајни уговор с Литванцима невиђена приватизацијска пљачка.
Штета је, међутим, већ учињена.
Овакав се исход вјероватно могао предухитрити да су власти у РС-у озбиљније схватиле налазе ревизорске куће Дилоит од прије три године, када су губици нарасли на 730 милиона КМ, и за 110 милиона КМ премашили вриједност имовине Бирача.
Због својих тврдњи о Бирачу, сазнањима о руско-литванском купцу, могућој спрези власти РС-а с новим власницима имовине чија се вриједност процјењивала на више од милијарду КМ, Светлана Ценић је својевремено била изложена невиђеним притисцима и пријетњама.
Професорица Ценић каже да се Романов и када је дошао у Републику Српску да јој пријети јер прича о криминалу, довезао приватним авионом о трошку домаћина.
А упозоравала је на штетан уговор који купцу скоро па поклања државну имовину и штити га од свих могућих околности, а сав евентуални ризик сноси буџет Републике Српске.
За ову ситуацију се знало, па и поред тога је власт наставила да помаже Бирач. Стечај су прогласили кад је власнику блокирана имовина вани, а банка у Литванији изгубила дозволу за рад због прања пара. Овако ће га ослободити обавеза а дуг пада на Републику Српску, каже Ценић.
Професорица Ценић тврди да је из Бирача до сада „изнесено“ око 800 милиона америчких долара!
Никога својевремено није бринуло што се консултант у припреми приватизације појављује касније као потенцијални купац, а и поред тога што двије преостале понуде нису биле валидне, тендер није поништен и Литванци су проглашени побједницима.
Након продаје Бирача, једнако нетранспарентан приватизацијски посао била је и продаја најважнијих нафтних компанија у Републици Српској.
Власти мањег бх ентитета хвалиле су се наводном успјешном продајом нафтног сектора, али их је Транспаренцy интернатионал (ТИ) оповргао резултатима анализе купопродајног уговора, у којем је њихов тим стручњака нашао чак 44 спорне тачке.
Руском Њефтгазинкору су за 220 милиона КМ продате акције три предузећа нафтне индустрије Републике Српске.
– Уговор о продаји акција предузећа „Рафинерија нафте“ АД Босански Брод, Петрол АД Бања Лука и Рафинерија уља Модрича АД Модрича, закључен је 02.02.2007.г., а Закон о условима продаје акција предузећа из области нафтне индустрије РС донешен је 28.02.2007.г., а ступио на снагу 08.03.2007.г., што указује да је закон прилагођен већ закљученој продаји, каже извршни директор у ТИ БиХ Срђан Благовчанин.
Из Транспаренцyја су својевремено упозорили на то да правни статус купца није јасан, нити су уз Уговор приложени документи из којих се види структура капитала купца. Дионичарско друштво Зарубежњефт (које је у 100% власништву Руске Федерације) данас је власник 50 посто капитала Њефтказинкора, док се за преостало власништво и даље не зна ко су стварни власници.
Једна од клаузула Уговора предвиђа могућност да, уколико се ова приватизација прогласи правно спорном или поништи, продавац купцу намири губитке?!
Уговор купцу даје и право да отпушта раднике. У нафтном сектору РС-а ради преко 2.000 људи.
ЧЕКА ЛИ ЗАВИДОВИЋКУ КРИВАЈУ ЛИКВИДАЦИЈА, А САРАЈЕВСКУ ХИДРОГРАДЊУ ПРОДАЈА „ИСПОД ЦИЈЕНЕ“?
За Хидроградњу, предузеће које је некад градило најважније пројекте од Сарајева до Ирака, било би шанси за опстанак само ако актуелна ситуација није у нас већ виђен сценариј „појефтињења“ предузећа.
Због првобитних неуспјеха продаје, односно одгађања овог процеса, процјењује се да је тржишна вриједност дионица Хидроградње „пала“ за око 100 милиона КМ.
Према званичним подацима АПФ-а, у Хидрогадњи данас ради 811 радника. Већина их је тужила фирму а потражују око 20 милиона КМ.
Први покушај тендерске продаје 67 посто државног капитала Хидроградње из 2002. године, вриједног 47 милиона КМ, проглашен је неуспјешним. Јавним уписом дионица 33 посто Хидроградње (око 20 милиона КМ) у рукама је приватних власника, мада ће тај дио власништва наредне године постати предметом судског спора власника и Владе ФБиХ.
Поновни покушај продаје непосредном погодбом крајем 2006-те поништен је на Владин приједлог, наводно јер је од 14,7 милиона КМ очекиваних инвестиција најбољи понуђач нудио само 9 милиона КМ.
Неуспјешан је и посљедњи покушај АПФ-а из децембра 2012. односно марта ове године.
Према званичним подацима Агенције за приватизацију ФБиХ, номинирана вриједност државног капитала Хидроградње 31. децембра 2012. године износила је 66,1 милион КМ.
Због нагомиланих дугова који су достигли 16 милиона КМ, предузеће је потенцијалним купцима све мање атрактивно.
И предузеће се свакодневно обезвријеђује, „необјашњивим нестанцима камиона бетона“ али и ситуацијама попут оне због које је Исмет Хожбо својевремено замало остао без посла. Однедавно је у пензији, а својевремено је замало добио отказ јер је рачуне за режије бившег директора Семина Машића, а који су стизали на наплату рачуноводству предузећа, истакнуо на огласну плочу на улазу у Дирекцију!
То је био шок, јер сам проговорио о томе шта Машић ради. А прво што је урадио када је наслиједио директорску функцију од рахметли Мехмеда Дрине је слање око 300 радника на чекање. А шта је с бројним другим лоповлуцима, продајом каменолома у Илијашу…
Надлежне институције менаџментима Хидроградње „нису баш ни одмагале“ у њиховом пословању, о чему свједочи још једна прича.
Када је актуелни директор Џемалудин Пељто тужио раднике за прошлогодишњи штрајк Опћинском суду у Сарајеву, већ сутра у подне је стигла пресуда да је штрајк нелегалан, и то како тврди Хожбо, од судинице која је у то вријеме била на годишњем одмору?!
Једна од засигурно најмучнијих приватизацијских прича у БиХ је Криваја из Завидовића.
Кривајин капитал је према подацима АПФ-а од 31. децембра 2012. године износио 0 КМ! Зато јер су губици премашили укупну вриједност предузећа.
Неписано правило у БиХ да стечај значи степеницу до пропасти, нашло је своју потврду у Криваји. Стечајни управник у Криваји, и да жели, не може баш много да учини кад повјериоци потражују преко 110 милиона КМ?
У јулу 2011. године покренут је стечај, и мада се нико не усуђује наглас прогнозирати, не би било ни чудо да Криваја оде у ликвидацију!
Некада је ова фабрика хранила Завидовиће, плату је у Криваји зарађивало скоро 4.000 радника.
У „малој приватизацији“ продато је девет посебних цјелина предузећа, наплаћено 6 милиона КМ те преузето 536 радника.
Федерална Агенција за приватизацију 2005. године прогласила је неуспјешним покушај тендерске продаје преосталог дијела Криваје. Исте године Кривајина вриједност процјењена је на 317,8 милиона КМ.те године непосредном погодбом Кривају за 5 милиона КМ купује Феримпеx из Завидовића, власника браће Мујановић.
Међутим, купци никада нису испоштовали обвезе из уговора. Никада нису успјели ни регистрирати нову фирму, док је Влада ФБиХ у Кривају уложила више од 14,5 милиона марака.
Отпуштено је 160 радника, а због стечаја и веома тешке финансијске ситуације, неизвјесна је судбина радних мјеста за око око 1.000 упосленика.
СТРАНЦИМА ЈЕ ПОКЛОЊЕНА ИМОВИНА ЗЕНИЧКЕ ЖЕЉЕЗАРЕ, А ТУЗЛАНСКИ ПОЛИХЕМ „ЧЕРЕЧЕ“ ПРЕПРОДАВЦИ СТАРОГ ЖЕЉЕЗА
Зеница данас има Арцелор Миттал, највећег произвођача челика у свијету. Компанија је у власништву најбогатијих људи свијета. Међутим, неприватизирани дио Жељезаре Зеница, који није занимао кувајтског инвеститора, грца у дуговима. Ријеч је о 23 милиона КМ.
Капитал Жељезаре од 1999. до 2005. године умањен је за 515 милиона КМ, због искњижавања удјела у корист БХ Стелл Жељезаре Зеница, те губитака из редовног пословања (око 360 милиона КМ).
У Жељезари данас ради око 700 радника, а наводно их је 300 прекобројних.
Септембра 1998. године настаје заједничко предузеће БХ Стеел д.о.о. Зеница, удруживањем тадашње Жељезаре и Кувајтске инвестиционе агенције (КИА).
Од 2004. године у предузеће улази ЛНМ Миттал група и обвезују се покренути производњу, инвестирати 135 милиона америчких долара, запослити 4.150 радника.
Ауторица истраживања „Облици корупције у БиХ у процесу транзиције власништва“, Селма Џихановић-Гратз, 2010. године је у својој књизи проучила ставку по ставку уговора, односно сваку фазу приватизације зеничке Жељезаре.
Упозорила је на то да је начин на који је власништво над имовином Жељезаре пренесено у корист новог власника нетранспарентан, упозорила и на неиспуњавање уговора у дијелу који се односи на инвестиције, обим производње, заштиту околиша, ново запошљавање, поштивање радног законодавства.
Јер, најприје је имовином Жељезаре Босна и Херцеговина исплатила дуг Кувајту. Потом је КИА свој дио продала ЛНМ Миттал групи за 120 милиона КМ. Влада Федерације је без икаквог логичког и економског оправдања, Кувајћанима претходно свој преостали удјел у власништву продала за 1 долар!
Након спајања компанија Миттал и Арцелор, зеничка компанија је постала чланица Арцелор Миттал групе (у 2006. години).
– Унаточ евидентној пљачки државе кроз крајње нетранспарентан, незаконит и нејасан поступак приватизације, Влада ФБиХ не подузима никакве мјере у циљу испуњења уговорних обавеза, заштите закона БиХ и заштите имовине ФБиХ. Опет су у питању приватни интереси политичких моћника, којима савршено одговара овакво стање, закључује Џихановић- Гратз у истраживању.
Мало је позитивних прогноза и за тузлански Полихем. Некадашњи тржишни лидер у домаћој хемијској индустрији је у стечају, капије предузећа закључане, а стечајни управитељ је од 614 радника ангажирао само њих 62-је.
Многи су склони вјеровати да је за пропаст Полихема крива федерална власт, јер се још прије 11 година није покушало наћи рјешење за дуговања Електропривреди БиХ.
Нова нада за Полихем указала се крајем 2004. године када је пољска компанија „Органиц Траде“ показала интерес за Полихем. Платили су 10,7 милиона КМ и обвезали се инвестирати 70 милиона КМ. Обвезали су се упослити и нове раднике.
Међутим, убрзо почињу прва отпуштања па и гашење производње уз образложење да су узроци неповољни трендови на свјетском тржишту.
Комплетни дијелови фабрике буквално су исјечени и продати као „старо жељезо“. Бх фирма- кћерка пољске Органике, БХ Органика, наводно се кредитно задуживала а као гаранција за кредите била је имовина Полихема.
Ката Ивељић, предсједница Синдиката хемије и неметала БиХ, иако радници Полихема зачудо нису у синдикату, каже да је прије приватизације требало размишљати о заштити и ових радника, јер „цркавица“ коју отпуштени радници примају од завода за запошљавање, па и то право остварују само од 6 до 24 мјесеца након отказа, није довољна.
– Шта ће тај радник након 24 мјесеца? Тај радник је социјални случај. Није се требало ићи у приватизацију док се не донесе Закон о социјалном збрињавању радника који су остали без посла у процесу приватизације, стечаја, ликвидације…
Данас нема прецизних показатеља о томе колико заправо вриједи Полихем.
„НАЦИОНАЛНА МАТЕМАТИКА“ У АЛУМИНИЈУ И УНИШТАВАЊЕ СОКОЛА
Полемике о мостарском Алуминију већ деценију и по само су посљедица криво постављених теза којима више нико не жели да се бави. А засигурно постоји довољно сумњи у законитост послијератне регистрације имовине Алуминија..
Ревизија власништва коју је иницирао тадашњи директор Алуминија Мијо Брајковић током припрема за приватизацију, послужит ће касније као темељ преговора о продаји алуминијског комбината.
Вриједност Алуминија, а процијењивана је својевремено на 1,4 милијарде тадашњих ДМ, по ко зна каквим методама је сведена на 310 милиона ДМ.
Како је Творница лаких метала (ТЛМ) из Шибеника 1997. године кредитирала Алуминиј са 8,8 милиона ДМ, Брајковић је касније ТЛМ-у додијелио 12 посто власничког удјела.
Компанија је такођер процијенила да за неисплаћене плате у ратном периоду дугује радницима преко 97 милиона ДМ. Руководство је дуг прерачунало у дионички улог од 65 посто. Међутим, власници дионица постају само хрватски уполеници али не и 900 Срба и Бошњака.
Власничка структура Алуминија бит ће касније предметом бројних преговора федералних власти с руководством Алуминија, постат ће то горуће „политичко питање“, а од 2002. до 2005. арбитрира и ОХР. Без посебних резултата.
Договор с Владом ФБиХ о власничкој структури постигнут је 2006. године и још око договора има спора. Влади је припало само 44 посто удјела у власништву.
Алуминиј према овогодишњем плану АПФ-а поново иде у приватизацију, мада власничка структура дакле још увијек није дефинирана и резултат је заправо политичког договора а не стварних процјена вриједности.
Мостар је данас могао да буде сједиште и узданице некадашње југословенске војне индустрије. Међутим, од Сокола, који је осим сједишта у Мостару површине од 450.00 метара квадратних, имао и погоне у Грудама, Љубушком, Невесињу и Читлуку, данас су остале само руине.
Некада је у Соколу радило 6.000 радника, али у расцјепканим малим фирмама насталим у објектима Сокола, ради њих око 400 и углавном воде битку за своја права из Закона о раду.
Никада није формално доказана евентуална одговорност Драгана Човића за судбину Сокола, а посебно у вријеме када је био на челу компаније, односно када је агенција Еуроцонсултиг посредовала у продаји објеката предузећа.
Човић је до 1998. године био директор Сокола, а потом је до 2001. године био министар финансија у Влади ФБиХ, односно члан УО Сокола.
До 2003. године, у малој приватизацији, деветнаест људи купило је 33 посто Сокола, уз обвезу запошљавања нових 138 радника и улагања око 1,5 милиона КМ. Међутим, све је остало „мртво слово на папиру“.
Некадашњи директор Сокола Роко Марковина присјећа се Човићевог доласка у Соко почетком рата, те како су тада од њега очекивали да се придружи неколицини ентузијаста који су се свакодневоно окупљали у Соколу како би сачували предузеће.
– Дан-два након што смо се почели окупљати у „Соколу” дошао је у војничкој униформи, довезао се у зеленкастом „Ренаулт-5” Драган Човић, који је до почетка рата био један од најповјерљивијих људи одбјеглог директора Новице Ђурице. Имао је потврду ХВО-а, потписану од покојног Мате Бобана, да се именује за директора ЗИ „Соко”, са свим овлаштењима, каже Марковина.
Управљање предузећем потпуно преузима „екипа људи“ блиских Човићу, односно политичким центрима који су Човића и именовали на челну функцију у Соколу.
Марковина ће касније остати и без стана у Мостару, јер у његов дом усељава породица с овлаштењем којег је потписао такођер Човић.
– У сваком од судских процеса који су се водили против неких мостарских политичара, поготово против оних који су упропастили „Соко“ и „распродали“ његову имовину, међу којом су и наше дионице у њој, било је довољно не само индиција већ и чврстих доказа да се кривци ригорозно казне. То се може учинити и данас ако се хоће. Довољно је само поштено и устрајно испитати поријекло њихове имовине…и колико је плаћено пореза држави за ту имовину.
Некадашњи стручњак у Соколу, Роко Марковина с породицом живи у Сплиту гдје и предаје на тамошњем Факултету електротехнике, стројарства и бродоградње.
Посљедње оптужене за криминалну приватизацију мостарског Сокола Валерију Чуљак, те Бранка Колобарића из Уреда за равизију институција ФБиХ и Милу Гаџић, некадашњу директорицу Агенције за приватизацију ХНК, Уставни суд Федерације БиХ је почетком прошле године правомоћно ослободио свих оптужби. Теретило их се за привредни криминал и незакониту приватизацију дијела Сокола.
Четврти оптужени у овом случају, Јосип Гојак, био је недоступан правосудним органима јер је побјегао у Хрватску.
БОСНАПЛОД ЈЕ ПЛАНСКИ УНИШТАВАН А КЛАДУШНИЦА ОТЕТА ПРАВИМ ВЛАСНИЦИМА
Један од најилустративнијих примјера како су појединци на крајње сумњив начин присвајали мовину радника-дионичара, засигурно је предузеће Кладушница из Велике Кладуше.
Већински капитал овог угоститељско-туристичког предузећа, приватизацијом из 1990. године, а према документацији коју посједује Удружење за заштиту дионичара које се обратило и Суду за људска права у Стразбуру, 61 посто ( 20,4 милиона тадашњих југословенских динара) је власништво радника и пензионера Кладушнице.
Па ипак, власти Унско-санског кантона продају Кладушницу 1998. године као да је предузеће у стопостотном власништву државе. И то јавним уписом дионица, мада је претходно Агенција за приватизацију УСК платила елеборат који каже да је тендер или аукција једини начин продаје. Милионе КМ вриједне некретнине на атрактивним локацијама завршиле су у рукама нових власника, и то за цертификате. Бившим радницима, стварним власницима Кладушнице, нове су „газде“ добро познати људи.
– У Опћинском суду Велика Кладуша ради суткиња Јасмина Миљковић, сестра једног од највећих „нових купаца“ овог предузећа и ближа рођакиња другог по величини „новог купца“. Суткиња Миљковић је такођер један од „нових дионичара“ у предузећу „Кладушница“ заведена у листи нових дионичара под редним бројем 18, под именом Јасмина (Заим) Бабић. Супруг од суткиње Јасмине Миљковић, Нурија Миљковић је био предсједник Управног одбора предузећа „Кладушница“ у току поступка приватизације, каже предсједник Удружења за заштиту дионичара Кладушнице, Сеад Шабанагић.
Шабанагић предводи 97 бивших радника пред Европским судом за људска права у Стразбуру, од септембра 2012. године када има је тужба потврђена.
Радницима брчанског Боснаплода имовина није отета али им је отето право на рад и примања која су зарадили, али новца једноставно нема. Перспективни прерађивач воћа је у финансијској дубиози скоро 20 милиона КМ, колико предузеће и вриједи!
Боснаплод је 2003. године купио Неџад Левић за 56.000 КМ, и за тако мало новца добио је милионски вриједно предузеће јер је обећао инвестирати у производњу и задржати 80 радника. Међутим, веома брзо је почело почиње гомилање дугова, а у марту ове године у предузећу је покренут стечајни поступак.
Да новца нема радници су сазнали у кругу фабрике док су штрајковали. Бивши директор и већински власник Боснаплода Неџад Левић, у новембру прошле године само им је саопћио: „пара нема и предложит ћу стечај“.
Потом се покушао одвести у свом скупоцјеном мерцедесу али му огорчени радници то нису дозволили.
Стечајног управника Стојана Јовића запала је обавеза да у овој регионално познатој фабрици покуша спасити што је могуће. А Јовић каже да је Боснаплод један од ријетких примјера предузећа здравих у техничко-технолошком и инфраструктурном смислу.
– Уз релативно мала улагања могуће је кренути у производњу, каже Јовић.
Значајан потенцијал који раније из ко зна којих разлога није довољно кориштен, каже Јовић, насади су вишње и јабуке на 110 хектара земљишта. Стечајни управник вјерује да би издавање под закуп дијелова предузећа био један од начина да се пословање настави.
– Оно што је урушило Боснаплод у финансијском смислу је презадуженост. Предузеће има 13 милиона дугорочних и још 2 милиона краткорочних дуговања, каже Јовић.
Јовић каже да потенцијале имају, међутим, ваља прво санирати штету која је већ учињена.
СТАВ СТРУЧЊАКА
Проф. Анто Домазет: у Федерацији изгубљене 4 милијарде КМ вриједности!
У Федерацији Босне и Херцеговине је од 1999. до 2011. године продато 1.079 фирми, док су дјелимично приватизиране 94 фирме. Укупно 9,027 милијарди КМ, највећим је дијелом наплаћено у цертификатима, 8,4 милијарде, док је готовином плаћено око 542 милиона КМ.
Истовремено је због непоштивања уговорних обавеза купаца, раскинуто 80 купопродајних уговора!
У Републици Српској је до сада приватизирано 716 предузећа, а њиховом се продајом зарадило 1,725 милијарди КМ.
Међутим, према подацима Синдиката РС-а, 67 посто приватизираних предузећа више не ради!
Уред за приватизацију Владе Брчко дистрикта скоро је окончао процес приватизације. Због судског спора је од 27 планираних, неприватизирано још само једно предузеће.
Пема процјенама стручњака Економског института у Сарајеву, професора Анте Домазета, само је у Федерацији због лоше приватизације изгубљено око 4 милијарде КМ државног капитала!
Домазет приоритетима сматра стварање квалитетнијег правног оквира за приватизацију, јачање институција те контролу њиховог рада. Потребно је размислити, сматра Домазет, и о новим моделима: продаји дионица радницима или само озбиљним, добро провјереним инвеститорима.
– Корупција у приватизацији, довела је до губитака у државној својини који су алоцирани као корист за купце или губици кроз тржишну конкуренцију. До окончања поступка приватизације треба унаприједити регулативу и методе продаје државног капитала посебно у дијелу који се односи на стечајеве. У увјетима наставка економске кризе, с падом интереса за инвестирање, треба тражити нове начине приватизације компанија. Потребно је окончати ревизију приватизације како би се јасно диференцирале законите од незаконитих приватизација и подузеле мјере за заштиту интегритета државне својине и осигурао дигнитет цјелокупног процеса приватизације, сматра професор Домазет.
Иако су и досадашњи резултати приватизације катастрофални нема још политичке воље за ревизију. Мада, економистица Светлана Ценић каже да је скептична у погледу резултата тог процеса. Није било спектакуларних резултата Комисије за ревизију приватизације у Републици Српској.
У Федерацији је усвојен Закон али се рјешавање кључних питања предвиђа подзаконским актима, односно чека се формирање Агенције надлежне за ревизију.
Законско рјешење које би спријечило застаријевање криминалних приватизација на нивоу Федерације, у парламентарној је процедури.
Професорица Светлана Ценић сматра да напокон треба анализирати и ко су људи који тренутно руководе нашим вриједностима.
ВОЈСКА СОЦИЈАЛНИХ СЛУЧАЈЕВА
Исмет Бајрамовић: Продаја предузећа за цертификате била је чиста превара по закону!
Предсједник Савеза самосталних синдиката БиХ, Исмет Бајрамовић, каже да се приватизација у пракси углавном одвијала погрешно и на штету и државе и радника.
– Најгори начин приватизације, ако гледамо на користи коју је требала донијети држави је јавни упис дионица. Цертификати су на улици куповани по 4 посто од њихове номиналне вриједности, а приликом куповине државног капитала у процесу приватизације методом јавног уписа имали су 100- постотну вриједност. Може се рећи да је то чиста превара, а све по закону, каже Бајрамовић.
Без икакве анализе стварне вриједности капитала који ће се након рата наћи „на бубњу“, грађанима је по основу разних потраживања подијељено 16 милијарди КМ у цертификатима. Потом су их „улични купци“ откупљивали по лихварској цијени, да би касније цертификати били пласирани кроз приватизационе фондове за куповину државне имовине!
Бајрамовић каже да се у Федерацији БиХ хитно мора направити „инвентура приватизације“. Главне кривце за лоше резултате види у законодавној и извршној власти из времена доношења закона и почетка приватизације.
– Познато је која је полíтичка опција била актуелна у тим временима. Предлагани су и бољи закони и методе приватизације од оне која је тад прихваћена. Прије свега, морала се цијенити прошлост настанка капитала у БиХ, јер су радници својим одрицањима од личног дохотка финансирали средства за рад, враћали подигнуте кредите за развој фирми, што је по “Марковићу” и био основ за упис дионица. Али тадашња политика се уплашила поновног “самоуправљања”, а била је потпомогнута и разним међународним лобијима и њиховим интересима. Нажалост, и поред добрих модела приватизације које смо требали слиједити, као што је нпр. био словеначки, тадашње политике су се опредијелиле за најгору могућу варијанту, за руски сценариј. Синдикат БиХ је у рату остао без материјалних средстава, али да смо та средства имали, тужили бисмо државу за отимачину радничке имовине, казао је Бајрамовић.
МОГЛО ЈЕ БОЉЕ: ДЕСЕТ ПРИЧА С ПОЗИТИВНИМ ИСХОДОМ
ДОКАЗАЛИ ДА ЈЕ МОГЛО БОЉЕ: АЦЦОУНТ издваја десет примјера приватизације који се могу назвати успјешним, производња је настављена, сачувана су радна мјеста.
Творница цемента Какањ водећи је домаћи произвођач цемента. Од 2000. године као пилот програм велике приватизације за 55 милиона КМ већински дионичар Цементаре постаје међународна ХеиделбергЦемент групација, тржишни лидер у производњи грађевинских материјала у свијету. У повезаним предузећима запошљавају око 52.000 радника. Обвезали су се до 2010. године уложити 95,95 милиона КМ али су у Цементару и повезане дјелатности уложили до сада више од 170 милиона!
У предузећу МАНН+ХУММЕЛ.БА из Тешња запослено је 488 људи. Предузеће настаје 2005. године, приватизацијом тешањског „Уницо Филтер“. Производе филтере и компоненте за аутомобилску индустрију. Њемачки МАНН+ХУММЕЛ водећи је произвођач филтера у свијету а у тешањску фабрику уложили су до сада 24 милиона КМ.
Бимал Брчко једини је произвођач јестивог уља у Босни и Херцеговини. Аустријски производно-дистрибутивни холдинг СТУДЕН & ЦО Холдинг и ВФИ Индустрy, 2002. године оснивају фирму Сеед Олил Холдингс у Бечу и исте године приватизирају брчански Бимал. Сеед Олил Холдингс преузима 97 посто дионица Бимала, а до сада су у развој пословања уложили преко 60 милиона КМ. Предузеће запошљава 214 радника.
Грађевинско предузеће Пут је чланица хрватске Неxе Групе, пословног система 30-так фирми у Хрватској, Србији и Босни и Херцеговини.
Некадашња компанија Нашицецемент, која ће прерасти у Неxе групу, 2002. године на Сарајевској берзи купује 49,95 посто дионица ГП Пут за 3,45 милиона КМ. Данас ГП Пут запошљава 870 радника, а раде на бројним пројектима у БиХ и свијету.
Рудник кречњака Вијенац у Лукавцу један је од успјешнијих примјера приватизације. За 8 милиона КМ 2010. године су рудник купили Фабрика цемента Лукавац и фабрика из концерна Сисецам. Инвестирано је око 14 милиона КМ у производњу а око 220 радника остало је на својим радним мјестима.
Према званичним извјештајима Агенције за приватизацију ФБиХ, успјешно је приватизирана и Творница далеководних стубова д.д. Сарајево 2006. године. Творницу је за 0,5 милиона КМ купила Ортачка група ( 40 чланова су радници и менаџмент предузећа). Номинална вриједност 67 посто државног капитала износила је 7,1 милион КМ, али је купац добио предузеће јер је обећао 1,5 милиона КМ инвестиција, задржавање 259 радника. Све обавезе извршили су до 2009. године.
Иако се Криваја углавном спомиње у негативном контексту, међутим, техничко-технолошка цјелина „Метална индустрија“, према показатељима АПФ-а а након контроле извршења купопродајних уговора у Федерацији, успјешно је продата.
Купац је Ортачка група Сетинг и Слишко из Жепча, те Матриx из Завидовића. За 950.000 КМ су 2007. године купили предузеће, обећали запошљавање 71 радника и 900.000 КМ инвестиција. Према извјештају АПФ-а све обавезе је купац извршио до 2009. године.
До поцетка рата у БиХ, Натрон је био највеци произвођач натрон папира и амбалаже на Балкану те међу водећим произвођачима у Европи. Турска компанија Кастамону Ентегре чланица Хаyат групе, 2005. године купила је 70 посто власничког удјела у фабрици Натрон у Маглају, а до сада су у производњу инвестирали више од 200 милиона КМ. Запослено је 900 радника.
Агенција за приватизацију у ФБиХ је дионице у вриједности 2, 7 милиона КМ, што одговара 67 посто вриједности капитала „ХЕПОК“ Мостар“, продала 2008. године партнерској групи Амко комерц из Сарајева и србијанској фирми Вино жупа из Александровца. Купци су се обвезали инвестирати 25 милиона КМ.
Приједорско предузеће МИРА водећи је произвођач кондиторских производа у Босни и Херцеговини, иако само 18% својих производа пласирају на домаће тржиште.Од 2001. године послују као акционарско друштво, а 2003. године Краш д.д. Загреб постаје већински власник, с учешћем од 75,67 посто капитала.
Корупција у процесу приватизације има пресудан утицај
Шта о резултатима приватизацијског процеса, легислативи, те препорукама за ефикаснију приватизацију у БиХ кажу: у Агенцији за приватизацију ФБиХ (АПФ), Инвестиционо развојној банци(ИРБ) РС (ИРБ од 2007. године преузима надлежност од Дирекције за приватизацију РС), у Уреду за приватизацију Владе Брчко дистрикта, кантоналним агенцијама за приватизацију, те менаџери 35 приватизираних и 35 неприватизираних предузећа.
У истраживању је судјеловало 141 предузећа/агенција, а одговори у дијелу испитивања који се тичу препорука за побољшање процеса, односно маркирања недостатака, као генерални проблем истичу недовољну контролу купопродајних уговора, неприпремљеност укупног контекста за продају предузећа, те недовољне механизме заштите радника.
– Анкетирани у 75 посто случајева сматрају да корупција у процесу приватизације има преовлађујући утицај.
– На простору Федерације само су у четири случаја надлежне агенције дале негативну оцјену досадашњем процесу приватизације. У Репулици Српској процес сматрају успјешним, док је негативна оцјена стигла из Уреда Брчко дистрикта.
– Испитаници из неприватизираних предузећа у 75 посто одговора сматрају да приватизација не би побољшала пословање њиховог предузећа.
– У приватизираним предузећима су као неке од кључних сметњи пословању након приватизације навели: корупцију у државним органима, незаинтересираност акционара за судбину предузећа, начин уписа власништва над некретнинама, сложен бирократски апарат, нерад политичара, сложену политичку ситуација у земљи, високе порезе.
У Брчком менаџменти ниједног предузећа нису жељели судјеловати у испитивању.
– Укупно 79,3 посто одговора из приватизираних предузећа каже да је садашња легислатива која се тиче процеса приватизације лоша.
– Као узроке за лоше резултате приватизације идентифицирали су одговорност агенција, лоше написане купопродајне уговоре, недостатак контроле поштивања купопродајних уговора, неодговорне појединце.
– Према подацима прикупљеним у овом истраживању нити једно тијело за проведбу приватизације не посједују податке о броју пререгистрираних или угашених приватизираних предузећа.
– Кључне препоруке које су анкетиране надлежне агенције дале за побољшање процеса приватизације односе се измјене закона о предузећима, измјене правилника о контроли извршења купопродајних уговора.
– Испитаници у приватизираним и неприватизираним предузећима углавном сматрају како треба тражити чвршће гаранције купца за инвестиције и запошљавање.
