Данас вам представљамо војног пилота, ваздухопловног новинара, професора филозофије и филологије, преводиоца Радмилу Тонковић, која скоро све зна о томе шта се дешавало током бомбардовања Југославије од стране НАТО-пакта 1999. године. И наравно моје прво питање госпођи Тонковић било је посвећено управо тим трагичним догађајима.
Да ли је то по вашем мишљењу био локални конфликт или је то био део борбе, како да кажемо, за прекрајање света?
Наравно да то никако не може да се подведе под обичан конфликт локалног карактера. То је сто посто шира акција, то је акција борбе нове глобализације и нове колонизације. Као што и сами видите шта се дешава са делом наше територије, са Косовом. Ми никако нећемо то да признамо као део колоније. Али очигледна је намера неких великих сила да они то присвоје. Како можете да сматрате да је то локални сукоб ако он траје 78 дана и ноћи и ако вас дивљачки бомбардују са десет хиљада метара, ви не видите непријатеља, ви не видите његове летелице? Само падају бомбе и уништавају све редом: и објекте значајне за нашу армију и наравно становништво и његове објекте. Сами знате да је у тој агресији уништено 18 хиљада стамбених јединица, 365 објеката, веома важних културних и историјских споменика. У бомбардовању је погинуло хиљаду два војника и полицајца и више од две хиљаде грађанских лица који су постали жртве агресије НАТО-а на Југославију. Зашто је то цинично названо „Милосрдни анђео“? За кога је то милосрђе и за кога је тај анђео? За нас, ко су тамо живели, који су то претрпели, то је било нешто страшније од Другог Светског рата. Нама је тако и рекла наша старија генерација која је учествовала у Другом Светском рату да су они заиста надмашили и фашизам, и Хитлера. Ја сам записала у свом дневнику који сам водила током те агресије да се рецимо сирена оглашавала 287 пута да би отприлике на неки начин упозорила наше становништво да наилазе јаке смрти. А то су били F-14, F-15, F-16, F-117A, B-2, B-1B, B-52H, A-10, E-2C, E-3E, A-6, Торнадо, Хантери, Харијери, затим били су хеликоптери, беспилотне летелице, и тако даље. То су била најмоћнија средства за убијање људи. Разни видови бомби и ракета, све до оних које су забрањене међународним конвенцијама, страшне касетне бомбе, које су биле напуњене осиромашеним уранијумом од којег ми сада после 14 година имамо велике последице. Јако пуно људи умире управо од онколошких проблема. Нарушена је и Женевска конвенција. НАТО је без сагласности Савета Безбедности УН потпуно уништио међународно право и све оно што се декламује у УН. А главни циљ НАТО авијације био је наравно уништење Армије Југославије ради чега је непријатељ 78 дана и ноћи непрекидно бомбардовао објекте ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, нападајући 512 пута на 171 објекат са 6 хиљада тона борбених средстава. На војни аеродром Батајница је нападано 308 пута, на војни аеродром Понике 307 пута, на војни аеродром Слатина код Приштине 407 пута са 2,400 различитих ракета. Агресори су извршили 26 хиљада борбених налета на Југославију и бацили 31 хиљаду тона смртоносног оружја. Бомбардоване су болнице, мостови, телевизија. Наравно људи су бежали од све те разјарене камариле, жене, деца, старци. Шта можемо онда да кажемо? Да је то била управо неравноправна борба Давида и Голијата. И у тој борби је погинуло, и то се мора рећи и мора знати, 41 представник нашег ратног ваздухопловства и противваздушне одбране који су дали своје животе за слободу отаџбине, за част и достојанство целог српског народа који се није предао током ове агресије. Ја желим овом приликом управо да истакнем наше највеће синове који су погинули у тој борби. То су били наши изузетни пилоти, велике патриоте и хероји нашег рата генерал-пуковник Љубиша Величковић, пуковник Миленко Павловић, потпуковник Живота Ђурић, мајор Зоран Радосављевић и наравно погинули су и наши ракеташи, људи који су уопште везани за противваздушну одбрану и ратно ваздухопловство Армије Србије.
Значи, по вашем мишљењу активност НАТО-а је била усмерена не само на гађење војних објеката већ су биле планиране и жртве у мирном становништву?
Апсолутно. Ако знате а сада видите сами по најсавременијим оружјима и по такозваном бомбардовању у циљну тачку. Ми сада то можемо преко Интернета да видимо на тај начин што можемо да видимо сваки стан, сваку собу да уђемо кроз човека. Они су тим принципом бомбардовали сваку тачку коју су хтели. Били су то домови за старе људе, биле су то болнице, били су то вртићи, породилишта, школе, мостови, улице. Како можемо да онда кажемо да је то била војна акција, односно акција на војне објекте наше Војске? Никако. Они су само измислили разлоге, где, како, куда да би могли вршити бомбардовање мирног становништва. И ја лично мислим да је то геноцид. Апсолутно се не стидим тога да кажем. Не знам како је то у политичком смислу сада код нас и у целом свету говори и на који начин. Политика је нешто сасвим друго од онога што је био војник у рату, што је био грађанин у рату. Ја сматрам да то је био фашизам, да је то била агресија, да се то показало као колонијално освајање. И ако неко вама узме део ваше територије, шетао се по вашој територији или туцкао изнад ваше територије, шта је то онда? Никако. Значи, то је чиста глобализација. И као што видимо после тога дешавале су се нове акције. То је била Либија, Ирак, сада Сирија, и тако даље. И како ће то завршити, то више неко од нас не зна. Ако се неко негде је заустави, ја нисам оптимиста.
Али ако се осврнемо на растућу војну сарадњу између Србије и Русије, како оцењујете овај подухват са обзиром на пример да је Србија заинтересована за руске ловце МИГ-29М2?
За мене је то велика радост. Ви знате да наша војска у послератном периоду лети искључиво на совјетској, односно руској техници. Ја имам у виду авионе, хеликоптере и наравно ракетне системе којима смо и оборили невидљиви F-117, иако су нам саветовали да то уништимо, да је то застарела техника. Никад не знате шта и где вам може помоћи. Обрадована сам тиме. Ако се већ све радило, летело, имате огромну документацију која се припрема да би функционисала ратна машинерија, ратно ваздухопловство, онда то значи да на нашем врху ратног ваздухопловства и државе седе паметни људи који су схватили којим послом требате да радите. Имате документацију, имате обучене људе, имате пилоте, и само додајете нову авијацију која је модификована. А наши пилоти изузетно добро познају МИГ- 29, наравно прву варијанту која код нас већ деценијама употреби, и не само МИГ-29 него и раније летелице. И за њих то није некака непознаница. Људи владају језиком, владају техником, владају управљањем тим авионом. И за њих је та модификована варијанта наравно само дообука. А сваки наш пилот стално се усавршава и прати нове технологије и нове технолошке процесе. И наравно то је врло важна и економска, и политичка, и практична варијанта. А ја лично се радујем и као историчар да су наши паметни људи коначно ставили прст на чело и схватили ко су наши прави савезници, наша права браћа, наши прави другови. А то су Руси који нас никада нису издали, који нас никада нису напали, који нису никада против нас ратовали. Напротив, увек су били неко ко нам је давао подршку, чак због нас и улазили у рат, иако се то сада на Западу настави да сакрије, прикрије, да се другачије интерпретира. Данас је врло опасно бити русофил. Ја то истичем зато што мене карактеришу као русофила. А ја се тога не стидим и не срамим, ја се тиме поносим. Живим у Русији већ осам година и сматрам себе братофилом јер су Руси наша браћа. Ако ви не волите свога брата, како можете да волите друга или некога тамо преко океана или преко мора? То је немогуће. То је ненормално. А у суштини ја се надам да је то велики корак, и велики помак у сарадњи наших двају народа који деценијама, епохама, вековима сарађују и по питању вере, нације, културе, историје, језика. По свему смо народ једног корена. То су сада врло дискутабилни проблеми, ко је куда шта тражио, лепу климу, лепо раскршће. Ми смо очигледно сада на раскршћу разних путева и укрштања, а зато и страдамо врло често. Видите, они су се мало померили са хладнијим појасом па њима је врло тешко долазити до вас. И ја лично веома желим да никада не дођу до вас на тај начин на који су дошли до нас пре четрнаест година. Било је језиво, страшно. То није заслужио наш дивни храбри народ и наша деца јер су они овим ратом, том агресијом, стрељали нашу будућност. А то су наша деца и наши нови нараштаји.
Аутор: Григориј Соколов, Глас Русије
