Питање да ли су наша осећања наше унутрашње реакције или су појаве које се налазе изван нас, а које могу да на нас делују, некоме може да изгледа смешно. Али када слушамо како говоримо о осећањима, када чујемо да је некога „ухватила” паника, да је „упао” у депресију, да има „напад” беса, да га „дрма” трема, да га је „спопала” љубомора и слично, то у нама ствара менталну слику да се емоције налазе изван нас, одакле повремено утичу на нас. Такво је и изворно значење речи афект, коју користимо да означимо веома снажне емоције, а која долази од латинског affectus – бити под утицајем.
Оваква језичка пракса одражава представе о осећањима старих народа, који су у изражавању веома снажних емоција видели деловање демона. Тако је, на пример, Бес у старословенској митологији био божанство које је имало способност да уђе у човека и да учини да он „побесни”: да се промени, да му изобличи лице и да га натера да се понаша ирационално и деструктивно. Слично је са речју „паника” која долази од старогрчког демона Пана, за кога се веровало да у шумарцима покушава да спопадне младиће и девојке, због чега би они, у уверењу да их Пан прогони, у великом страху трчали да се спасу.
За разлику од старих народа и мале деце, савремено схватање емоција лоцира осећања унутар особе. Али иако су осећања у нама, поставља се питање шта их активира. Ако слушамо шта људи говоре када описују настанак емоционалних доживљаја, често можемо да чујемо да се тврди да је неко некога наљутио, разбеснео, растужио, расплакао, разочарао итд. Овакве тврдње стварају представу о емоцијама према којој оне јесу унутар особе, али да су спољашње околности те које узрокују њихову појаву. Особа која доживљава емоцију је само пасивно трпи. Према томе људи нису одговорни за настанак осећања која доживљавају, већ су жртве спољашњих сила које имају моћ да их узрокују.
Научна представа о осећањима је таква да су емоције наше реакције. Ми смо ти који реагујемо осећањем онда када неку појаву оценимо као важну. Непрестано региструјемо промене у свету и у нама, приписујемо им значење и одређујемо колико су важне. Ако појаву оценимо као за нас важну на негативан начин, тада реагујемо непријатним осећањем, које нас покреће на неку активност како бисмо се прилагодили. Ако појаву оценимо као позитивно важну, онда реагујемо пријатним осећањем.
Од тога да ли је наша процена појаве тачна или погрешна, зависи и да ли ће резултирајуће осећање бити функционално или дисфункционално и патолошко. Исправљање погрешних процена је суштина психотерапијског рада. Нови поглед на осећања нам је донео слободу, али и повећао одговорност за сопствене емоције и начин њиховог изражавања. То намеће емоционалну писменост као обавезу сваког појединца.
