Историјска црквена реликвија или префињена имитација? У Москви ће ускоро бити отворен Центар за истраживање хришћанских светиња. Истраживачки комплекс налазиће се у Руском православном универзитету Јована Богослова. Међутим, рад на истраживању различитих експоната већ се активно одвија на Универзитету.
Потреба да се дословце одвоји „жито од кукоља“ – историјски оригинали од иако добрих, али ипак само копија, родила се током последње деценије. После много година религиозног застоја, у руске цркве и манастире почеле су да се враћају црквене реликвије. Њихово порекло и аутентичности често је врло тешко одредити, каже ректор Православног универзитет Јована Богослова игуман Петар Јеремејев.
После револуције 1917. године многи ковчези са моштима и друге црквене светиње били су уклоњени из цркава. Изгубљени су њихови описи, а данас по разним карактеристикама, остацима, сачуваним фрагментима и деловима натписа треба одредити, коме припадају одређене мошти. Надамо се да ћемо после формирања овог центра бити од користи не само московским црквама него и нашој браћи по вери у другим градовима.
Престонички Центар водиће богослов отац Миахил Артејев, који је магистрирао теологију на Женевском универзитету. Њему није први пут да се бави црквеним експонатима, а свој научно-истраживачки рад почео је на Вороњешском универзитету.
Прво смо одлучили да поченом да се бавимо сакупљњем информација о познатим хришћанским светињама и њиховом систематизацијом. Међутим, показало се да многе хришаћнске реликвије, које слави православна црква и којима се клањају многи верници, немају достојне историјске описе. Ради се например о одећи и деловима Покрова Мајке Божије – вела, који је Дева Марија носила током живота. Правећи Центар у Вороњежу, мислили смо да оваква систематизација информација буде наш основни задатак, али показало се да ургентни задатак није опис реликвија, него њихова стручна процена. Пошто су због губитка вере на Западу многе сумњиве светиње почеле да стижу у Русију заједно са аутентичним реликвијама.
Миахил Артејев је до сада открио неколико десетина тајни. Међутим најмаркатнији случај није везан за доказивање аутентичности, већ за идентификацију преваре.
Наишли смо на траг једног грчког ђакона, који је доносио у Русију наводно реликвије, а у ствари их је лично фалсикфиковао. Узимао је са грчког гробља кости, стављао у драгоцене саркофаге, довозио у нашу земљу и представљао их као мошти светаца. Данас је тај ђакон у затвору због преваре и пљачке гробља у Грчкој, али нажалост фалсификоване светиње и даље се налазе негде у Русији.
Верификовање реликвија је светска научна пракса. На Западу таква истраживања воде велики научници уз помоћ најсавременије опреме. Тако, на пример на захтев Ватикана световни стручњаци у области ахрелогије, антропологије и хемије, својевремено су проучавали Торински покров и идентификовали мошти светог Николе Мириклијског. Проучаване су и мошти апостола Луке, које су чуване у Падови. Генетском анализом, међутим, утврђено је да остаци припадају Сиријцу, а Лука је, по црквеном предању, био управо Сиријац. У престоничком Центру проучавања хришћанских реликвија нису постављени тако амбициозни задаци, каже Михаил Артејев.
За нас је најважније документовање аутентичности. Први и главни метод је одређивање пута реликвије, па ако је она аутентична, њено кретање може бити праћено. Конкретно, успело нам је да пронађемо делић Часног крста, чија прича води непосредно до царице Јелене. Познато је да је она поседовала Крст. Пут наше реликвије пратили смо до римских цркава и до места, где се данас налази у Европи. Ово је метода историјског испитивања. Када су у питању скупе методе – генетска и угљоводонична анализа, имамо могућности да користимо те методе, али такве задатке нисмо себи поставили. Бавићемо се историјским и документарним истраживањима.
Руски стручњаци из области истраживања хришћанских реликвија блиско сарађују са одговарајућим стручњацима са многих европских и америчких универзитета, као и из Ватикана. Захваљујући марљивом заједничком раду професионалаца, идентификовани су фалсификати од светског значаја, као што је на пример кривотворени знак епископа с краја деветнаестог века Пјера Антона Пола Гуа и фалсификовани печат Римског викаријата.
