Томислав Николић у улози председника Србије се извинио на сарајевској телевизији за, по његовим речима, злочине које су појединци починили над Бошњацима у име Србије и српског народа.
Све што се дешавало на простору бивше Југославије, током деведесетих је по Николићћу имало карактеристике геноцида. О Сребреници је рекао да “геноциде мора доказати” али и да „не може да опише колико ужаса осети када се спомене Сребреница“. „Ја клечим и тражим помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници. Извињавам се за злочине које је у име наше државе и нашег народа починио било који појединац из нашег народа“, рекао је Николић. Обећао је да ће ове године посетити Сребреницу. Николић је устврдио да је и над Србима почињен геноцид на Косову, одакле су протерани, као и геноцид у Крајини у Хрватској, одакле је, како је навео, протерано 300.000 људи. Критиковао је рад Хашког суда, оценивши да тај суд ради „по својим правилима и законима“. Пред тога рекао је да су за њега Срби из Републике Српске Босанци, иако неки од њих не воле да их тако зову.
Шамар Српској
Ово извињавање и проглашавање Срба из Босне за Босанце је изазвало лавину осуда и у Србији и у Републици Српској. Изјава јесте за осуду као и сличне изјаве бившег председника Тадића који се извињавао и у Сарајеву и у Загребу. Овим извињавањем и калификовањем Сребренице као тешког злочина (припадници ДС су то квалификовали и као геноциде) јесте отежан положај Републике Српске која се налази пред новим и великим искушењима, а пре свега Додик коме са Запада прете “спонатним догађањем народа” ако се и даље буде опирао плану интеграције БиХ и гушењу РС.
Овим је Николић показао да заправо иде Тадићевим путем за који он верује да је једини реалан. Он јесте говорио да “у Сребреници није било геноцида” и да “Хашки трибунал једностран и неправедан” и томе слично, али је очигледно на њега био извршен притисак са се клања и тражи опроштај од Сарајева. То је његова Каноса у којој се посипа пепелом да би и даље остао у игри у очима западњачког “глобалистичког папизма”. Да подсетимо скоро пре хиљаду година је немачки цар Хенрик IV морао три дана да чека и да клечи и да се посипа пепелом у Каноси да би са њега била скинута папска екскомуникација те да би поново могао бити ауторитет у својој земљи. Дакле ако је неким својим “политички некоректним” изјавама, или можда покушајем да придобије Русију за промену формата преговора, Николић добио “опомену” сад је покушао да се овим “искупи”. Овим се не може оправдати овако неодговоран испад али се може разумети логика којом је дошло до овога што смо видели.
Ко су Босанци и шта је «босанскост»
Друга ствар које је узбуркала духове са обе стране Дрине је део изјаве у којој је Николић назвао Србе у Босни Босанцима. То је наравно неке забринуло јер се јавила бојазан да је то део некакве политике Београда којим се подржава интеграција БиХ на штету Републике Српске и српског идентитета. Верујемо да то никако није у питању, већ да је реч о некој врсти улагивања сарајевској јавности у стилу ето и наши Срби у Босни су Босанци и ви сте Босанци или Бошњаци па би могло боље сарађивати. Но то је речено врло неспретно и испало је некако глупо. Срби у Босни не желе да их неко назива Босанцима из страха да не би били мајоризовани и асимиловани у некаквом босанском мулти-култи лонцу и на крају постали несрби Босанци попут оног што се десило са Србима у Црној гори. Тај страх није нереалан и могућ је на дуже стазе али тренутно су Срби у РС најсвеснији национално у читавом српском народу па је стога таква бојазан у овом моменту нереална. 
Пројекат српског националног идентитета на коме је заснована Република Српска је био “чист српски идентитет” каквог није било у посткомунистичкој Србији. То је укључивало ћирилицу, форсирање екавице, православну веронауку и ослањање на немањичку традицију и у складу са тим и у вези и са таквом хералдиком. Овим се инсистирало на ономе што везује Србе из Босне и Србе из Србије – што би смо могли назвати интегралистичким приступом којим се спречава црногорски сценарио. Но овде се јавила једна негативна појава – Срби су на овај начин потпуни занемарили своју средњовековну државност у Босни и да је то некада “бити Босанац значило бити Србин”. Тако су Срби препустили српску средњевоковну Босну муслиманским идеолозима “бошњаштва” а познато је да се они идентификују и са турском империјалном традицијом која је уништила и средњовековну Босну и њену културу. Тако су “Бошњаци” за свој симбол узели љиљане који су били на грбовима српске средњовековне босанске државе, а то се десило без икаквог отпора са српске стране која се, како смо рекли, везала за немањићку традицију. Штавише босански муслимани су преузели измонополисали име “Босанац” или у њиховој верзији “Бошњак” иако на то име исто право имају и Срби и Хрвати (они који нису Херцеговци). Тако су сви припадници муслиманске заједнице (а без Албанаца) били они у Босни или Херцеговини, али и у Црној гори, Србији, Македонији постал “Бошњаци” иако многи од њих никада нису били у Босни, као ни њихови преци.
Зашто је проблематично препуштати и то “босанско” и “Твртка” муслиманском делу становништва Босне? Прво то није засновано на истини већ на историјским фалсификатима по којима су они били средњевековно становништво Босне и како нису били ни православни ни католици већ припадници богумилске секте (иако су Богумили нестали пре појаве Османлија) и иако се распростирање богумилског покрета разликује од простирања касније исламизираних Срба у Босни. Друго ако то прихвате Срби то би некако значило да су тамо своји на своме припадници муслиманске заједнице а да су дођоши православни Срби (сличан је проблем са српском заједницом у Црној гори). Иако је било супротно – Босна је била у огромној мери православна а ислам је дошао са мачем Османлија као наметнута религија азијатским терором.
На тај начин присвајајући средњовековну Босну себи муслиманска заједница (уз прећутно допуштење Срба и Хрвата) крпи свој крхки и нестабилни идентитет и настоји да се наметне у Босни као једини аутентични и аутохтони фактор, што наравно није. Крајња консеквенца овога је идеја “Босна Бошњацима” што би значило – доминација муслимана над православнима и католицима, што на неки начин подржава и Запад у намери да се тако створи мулти-култи рај на земљи са центом у Сарајеву. Но тако се стварају само нове међуверске и међуетничке тензије које опет могу бити окидач за неки нови а неком на Западу потребан балкански сукоб. Тако су намирени и идеолози мулти-култи утопије и стратези којим треба контролисана нестабилност.
Постоји још један опасан аспект оваквих испада наших председника. То је план да се удаље Срби из Србије од Срба из Републике Српске. То ће најбоље бити одрађено преко “извињавамо се за Сребреницу” “ви сте Босанци” чиме се удара шамар Србима са оне стране реке. Но онда ће се јавити и као наручени неки да долију уље на ватру, а који ће да кажу како је Србија и њена влада спремна да гурне Србе из Српске у “босански лонац”, што онда изазива огорчење, не само на власт у Србији, већ и на остатак националног корпуса. Игра се састоји у томе – гурнете неког политичара по могућству председника да каже то што каже, а са друге стране активирате и своје “ултрапатриоте” који ће да кажу како ето Србија спрема план претварања Срба у “Бошњаке”. Не значи наравно да је свако ко је радикалније реаговао на изјаву Николића, о томе како су Срби из Босне Босанци, свестан да је део игре завађања Срба, али неки сигурно јесу. То је класична игра супротстављених екстрема којом се постиже веће удаљавање Срба са једне од оних са друге стране обале српске реке Дрине. Такав систем манипулације је годинама функционисао на релацији Подгорица – Београд и заиста је допринео удаљавању ове две некада српске државе.
Због свега тога се и изјава Томислава Николића уклапа и у идеолошку правоверност “мулти – култи” пројекта (“сви сте ви помало Босанци”) али и пројектовање контролисане тензије у Босни на релацији православни и муслимани: Потенцирањем мита о Сребреници и “српских злочина” код Срба се ствара фрустрација због неправедних оптужби (и према Сарајеву и према Београду) а код “Бошњака” тријумфализам и осветољубивост. “Сребреница” служи као окидач који спречава нормализацију односа између Срба и других у Босни, чиме би туторство међународних бирократа било излишно. Кључ за стабилност Босне је јасан и реалан договор Сарајева и Бања луке о томе какво државу они желе и на шта би пристали а на шта не би. То по сваку цену спречава Запад јер они желе одржавање нестабилног провизоријума у коме су они ту неопходни као арбитри и контролори. Извињавање Томислава Николића не само да су понижење за историјску истину, и штетни по српске националне интересе, већ и директно дестабилизују лоше међуетничке односе у Босни. Да ли је тога Томислав Николић свестан није битно, очигледно је да га за све то није брига и да он иде по регион стопама свог предходника Тадића и одрађује оно што му је речено да би било добро и корисно да се одради. И после Тадића Тадић.
Извор: Видовдан
