Благодатни огањ (грч. Αγιον Φως) представља пламен који се чудесно појављује на Светом Гробу у Јерусалиму, палећи свеће јерусалимског патријарха на богослужењу Велике суботе, уочи православног Васкрса.
Свети гроб је место на коме је Исус Христоc сахрањен, и васкрсао, налази се унутар комплексa Цркве Светог Гроба Господњег (1).
Користим реч комплекс како би једном речју обухватио све цркве и „цркве“ које се налазе под истим кровом и које се заједнички зову Црква Светог Гроба Господњег (Holy Sepulchure). Наиме, сама Црква Гроба Господњег (капелица у којој се налази Христов Гроб) је црква у Цркви, грађевинарским језиком речено „објекат“ у „објекту“, и налази се испод куполе читавога здања.
У самом комплексу се налазе или се на њега наслањају: Православни Манастир Дјеве Марије, Православне капеле Светог Јакова и Светог Јована, Православни Манастир Светог Праоца Авраама, јерменска капела Светог Јована, етиопска капела Светог Михаила, латинска капела франака, Православна Капела Свете Марије Египћанке, коптска капела, капела сиријских монофизита, латински олтар Свете Марије Магдалине, латинска капела Дјеве Марије, јерменска капела Деобе Христове Одеће, Православна Капела Светог Лонгина, Православна Капела изругивањa, јерменска капела Свете Јелене, етиопска капела Четри животиње; на спрату је место Распећа-Голгота, где су Православна Капела Распећа, две латинске капелице и посебна места (нише столови и сл.) који припадају другим заједницама.
Поред цркава, капела и олтара у комплексу су строго одређена места која припадају различитим заједницама, буквално сваки угао има власника који се бори да му права не буду узурпирана од стране неке друге заједнице. Мада је законом прихваћен status quo, затечено стање „власништва“ у Цркви Гроба Господњег. Са мањим изменама тај закон је и данас на снази. Неколике одредбе овог закона одређују и процедуру које црквене власти (различитих заједница) морају у сарадњи са локалним властима задовољити на Велику Суботу (2).
Око 13 часова долази патријарх града Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова Свечана литија, на чијем је челу он, обилази три пута око Кувуклије уз појање Воскресеније Твоје, Христе Спасе и Свјете тихиј, после чега патријарх, благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор, остајући само са епитрахиљем, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх (или неко од митрополита, а по благослову патријарха) клекне, лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући првосвештеничке молитве за долазак Благодатног огња.
Поред њега су припремљена четири снопа по 33 свеће. У параклису Анђела је и јерменски представник, и то само на метар и по, „контролишући“ да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење казује о томе да Благодатни огањ заиста долази, и то само православном патријарху (3).
У почетку, Благодатни огањ има посебна својства – не опаљује нити пече, иако свакo у руци држи свежањ од 33 свећа (број година Спаситеља). Невероватно је видети, како се људи умивају овим пламеном по коси, бради и лицу. Након неког времена, пламен добива своја природна својства и почиње пећи. Присутан је и велики број полицајаца, који одржавају ред и инсистирају (наређују) да људи погасе своје свеће, али усхићење и ликовање људи се и даље наставља (4).
Благодатни огањ силази у храм на Светом Гробу Господнем у Јерусалиму, палећи свеће јерусалимског патријарха на богослужењу Велике суботе, уочи православног Васкрса, иако се Ускрс слави сваке године различитих датума, по старом освештаном – црквеном, Јулијанском календару. И још једна карактеристика, да поновимо – Силазак Благодатног oгња се искључиво дешава, на молитве православног патријарха (5)!
Када сy временом и друге заjеднице, коjе упоредо живе у Јерусалиму – Jермени, који су такође хришћани, али су у IV веку отступили од Православне вере, – подмитили ( у 16 веку) турског начелника да православног патријарха не пусти у храм, јер они желе да призову Свети Огањ. На Велику Суботу, патријарх је са извесним бројем хришћана остао пред вратима Цркве Светог Гроба, и ту се молио Богу да на њега и вернике пошаље Свету Светлост. И његовом молитвом се чудо догодило: појавио се Свети Огањ на небу и кроз један од стубова на вратима храма спустио се на свеће које је држао патријарх. Том приликом се стуб распукао, што се и данас може видети (6).
Од тада па до данас, ниједна од представницa многобројних хришћанских деноминација се не одлучују да оспоре православнима право да се моле на данашњи дан, на Светом Гробу Господњем (7).
http://www.youtube.com/v/g-Usq86gweU
