„У извесном смислу, човеков однос према новцу у многоме одређује његов начин живота, – истакао је Његова Светост Патријарх Кирил у беседи по завршетку Литургије 1. маја у Храму Христа Спаситеља. – Однос према новцу није нешто што је морално и духовно неутрално – овај однос као да баца светлост на саму човекову суштину.“
„Зашто је страст среброљубља показатељ нивоа човековог духовног живота? То је због тога што среброљубље поробљава човека. Страст према стицању лишава људе разума, лишава их части, лишава их способности да испуне дужност. Све се потчињава томе да се има новац и да се троши; можда чак и да се не троши, већ само да се има. Среброљубље заиста поробљава људске душе,“ – истакао је поглавар Руске Цркве.
„Као што је о томе изванредно рекао светитељ Јован Златоуст: треба да имамо такав однос према новцу који би био налик на однос господара – да управљамо, а не да се нама управља. Заиста, на то да владамо свиме позвао нас је Сам Господ Који је поставио човека изнад творевине, учинио га господарем рајског врта и поверио му цео свет да њиме управља. Ако човек постаје роб, између осталог, и роб материјалних вредности, он се лишава слободе. Богатима се чини да кроз новац стичу слободу – могу да путују, могу да испуне сваки свој хир, могу да се баве оним чиме желе. Често богати тако и одговарају на питање због чега им је новац потребан: „Да бисмо се осећали слободнима,“ – постајући истовремено робови истог овог новца.“
„Данас је, – истакао је Патријарх, – општа тенденција у развоју човечанства тежња ка материјалним добрима и поседовању новца. Данас се све прерачунава у новац као да не постоји никакав други еквивалент. То је страшна тенденција која реално поробљава и личност и читава друштва и која је у стању да потчини и пороби ђаволу сву људску породицу.
Ево због чега данашњи јеванђељски текст има огроман значај за духовни живот људи. Ако желимо да будемо с Господом, ако желимо да будемо слободни, ако желимо да будемо способни да испуњавамо Његову вољу, треба да владамо новцем, а не новац нама.“
„И ево какве изванредне мисли срећемо код истог овог Јована Златоуста. Он каже да грех среброљубља често почиње од покушаја човека да прикупи средства како би их делио сиромашнима. Знамо да се често оснивају добротворни фондови, наводно ради добрих циљева, али се у ствари све неретко завршава елементарном корупцијом и крађом самих ових средстава.
Ево због чега налазећи се у Цркви која је позвана да служи, између осталог и сиромашним, потребитим људима, која је позвана да прикупља средства за њих, сви ми треба да имамо на уму колико велика саблазан се крије у новцу и колико је велика одговорност оних који из људских руку добијају новац за добра дела. А од свих облика робовања греху среброљубља најстрашнији је крађа светиње кад се средства која људи доносе Богу неправедно усмеравају на задовољење среброљубиве страсти оних који узимају новац у своје руке. Ево због чега клир има огромну одговорност да сав новац који се ставља пред олтар Господњи, који доносе верници, буде усмерен само у оне сврхе у које људи желе да га усмере. Уколико неко чини нешто друго он пада у страшан грех крађе светиње, зато што новац који се жртвује Богу, који је Њему посвећен, треба да се користи строго за оно чему је посвећен.
Црква данас треба да служи као пример целом друштву, укључујући и то како се користе материјална средства. Мислим да данашњи дан многима пружа одличну прилику да поразмисле у каквим се односима налазе с материјалним вредностима: ко је кога поробио, ко ким управља, да ли смо слободни од привлачности среброљубља, тако да испуњавамо закон Христов,“ – истакао је руски Патријарх.
