Глад је симбол. Глад физичка, симбол је глади духовне. Као што су све видљиве твари и сви догађаји само симболи духовних реалности. Бесплодна земља је симбол бесплодних душа.
Бог ускраћује да да људима храну телесну зато што су људи отказали да дају Богу плодове духовне, тј. законом Божјим прописане добродетељи. Земља је могла родити, али није смела: Бог јој је забранио да роди. Ипак, земља није провела ову годину бесциљно: Она је служила људима на тај начин, што је својом бесплодношћу насликала духовну бесплодност људи и опоменула их на Бога Плододавца. Као што је седам мршавих крава из фараоновог сна означавало седам гладних година, тако и ова неродна година означава неродност душа људских.
Омршавиле људске душе, па и земља мршава! Плодни Мисир гладоваше седам година, а Израиљ у сухој пустињи не пострада од глади за четрдесет година! „Богати обнишчаше и изгладнеше, а они који ишту Господа, не лишавају обилне плодове земаљске ранијих година, зато ове године са срамом и стидом, обнишчали богаташи, кукамо за кором насушног хлеба. Шта ту помаже Велика Држава? Ту само велики Бог може помоћи. Он даје и Он ускраћује. Када даје, даје да би људи отворили очи и видели да то Он даје, и када ускраћује, ускраћује да би људи познали да то Он ускраћује. Тешко је рећи, када је Бог очигледнији пред људима: да ли кад милује или када кара. Миловање и карање, или давање и ускраћивање, то су два обична метода, којим Бог учи људе и буди из сна греховнога. Благодарна душа познаје Бога по свакоме дару, који се дарује свише и са радошћу благодари; а вулгарна не познаје Га ни под најтежом шибом.
Тако на пример, пише се за богоодступног цара Ахаза: „И кад бијаше у невољи, он још већма гријешише Господу; таки бијаше цар Ахаз“ (Дневник 28,27). Нити вулгарни познаје Бога по обиљу дарова, као што се Мојсеј жаљаше на свој неблагодарни народ: „Али се, вели, Израиљ угоји, па се стаде ритати; отупио, удебљао и засалио, па оставио Бога који га је створио и презре стијену спасења својега“. На овакву духовну отупелост какав је био одговор Божји? Ево какав: „Сакрићу од њих лице своје, видјећу какав ће им бити пошљедак, јер су род покварен, синови у којима нема вјере“ (V Мојс. 32,15-20). Погледајте, како је модеран Мојсеј! Као да је живео с нама после Светског рата и описивао ове товне године, у којима су мршавиле душе људске и гресима својим припремале ову годину глади.
Но, глад није једини нежељени гост, који нас је посетио последњих година. Посетили су нас и други нежељени гости, један за другим. Не сви одједном, него један за другим. Јер кад би сва зла одједном навалила људи би пропали. А Богу није до тога, да људе упропасти, него да их пробуди, опомене, научи и спасе. Сва зла није Бог пустио одједном ни на грешни Мисир, да га не би сасвим сатро, него једно по једно, да би пале људе усправио и отупеле просветио. Значајно је, да за све време светског рата није било глади. То јест, није било глади од Бога, а што је човек човека морио глађу по тамницама и оборима, то је друга ствар. Све године светског крвопролића биле су родне храном. Ко има очи да види, може да види у овоме очигледни Промисао Божји о људима, бригу за људе, и милост према људима. Јер да је Бог пустио још и глад, поред мача и огња, ко би преостао жив на земљи?
А кад поменусмо рат и плодност земље у време рата као доказ Божјег Промисла и милости, да поменемо узгред још један јавни доказ Његовог Промисла и милости. Наиме, доказана је ствар, да се у време рата рађа несравњено више мушке деце него женске. сећам се, да су у време рата енглески научници износили уредну статистику рађања деце, и да су много коментарисали тај необичан факат – факат велике преваге броја мушкорођене деце над женскорођеном. Узалудна су сва бесловесна објашњења овог факта; само неко словесно објашњење може ту користити, а једино словесно објашњење јесте, да Бог промишља о будућности рода човечијег и да умножава мушку децу, да попуне празнину, створену ратом кроз убистава мушкараца. Сам Светски рат био је довољна казна грешном свету и без других беда. Зато друга беда није ни попуштена.
Али погледајте шта смо имали после рата. Поморе, земљотресе, поплаве, суше, злочине и сада – глад. Осам главних беда набраја Црква у молитви вечерњој, молећи се Богу да нас Бог од њих спасе: Глад, губитељство, трус, потоп, огањ, мач, нашествије иноплемеников и междусобнују бран. Првих шест беда наилазиле су на нас наизменично за последњих десет година, још само нису наишле две последње и страшне беде: нашествије иноплемеников и междусобнаја бран, тј. рат и револуција.
Свако од ових зала је симболично. Јер свако од њих изразито и очигледно представља преовлађујуће стање душа људских у оном времену у коме се то зло догађа. За глад физичку рекли смо да она изражава изгладнелост духовну. Бог је храна душа људских и уколико се душе људске не хране том храном, утолико су гладне и мршаве. Ја сам хлеб живота, рекао је Онај, чији се апостоли никад нису жалили на глад. Помор телесни симболише претходећи му понор у душама људским. Када се ум људски укриви с пута Божјег и почне да смишља зло; кад се срце разврати и воља на зла дела упути, онда добродетељи гину једна за другом и карактери ишчезавају. помор добродетељи унутра у људима изражава се у помору спољашњем, телесном, било у људима или стоци.
Трус, или земљотрес, следује духовном потресу при коме су душе људске склизнуле са својих чврстих основа, тј. са закона Божјег, и запале у рушевине негда величанствених и сигурних здања.
Душе хришћанске засноване су на темељу, који је Христос Господ. Здање које је на том темељу засновано, превазилазе сва остала физичка и духовна здања, јер просеца небеса и уздиже се до самог престола Свевишњега. Потрес земље, са рушевинама које доноси, јесте симбол потреса много већег и рушевина много скупоценијих у духовном царству људи. Потоп представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали. Огањ – то јест пожари, жеге, суше, безводност – симболизира огањ страсти, мржње, похоти, зависти, среброљубља, властољубља итд. Ако се тај ужасни огањ благовремено не угаси росом Духа Божјега, онда он ствара у душама људским неутопљиви и несавладљиви пожар, сличан Паклу.
Тада Бог затвара облаке и уздржава росу и пушта на људе страшну жегу, да им покаже очигледном наставом, каква им је душа. Мач симболизује самовласно суђење и пресуђивање, без обзира на Бога и без чекања суда Божјега. Када се душе људске напуне и препуне осудом других људи, грдњом, клеветом, подништавањем; када дух негирања и људи и Бога и свих Божијих створења узме маха, тада се јавља мач међу људима, да им покаже, како га они носе и држе у душама својим. И тада се земља испуњава злочинима, убиствима, самоубиствима, двобојима итд. Нашествије иноплемеников, то јест навала туђина на земљу, или рат, симболизира сличан факат, који се пре тога морао догодити у душама људи.
Када се људи поколебају у вери својих отаца, када сами разоре у себи храм Богу јединоме и живоме, и када се са презрењем и подсмехом почну односити према светињи Божјој тада у њихове испражњење душе и срца наваљују туђини, савршено несродни Богу и људима. Улазе у празну кућу душа људских и ту се настањују.
То су зли духови и то је нашествије иноплемеников на душе људске. То је невидљиво завојевање душа људских демонима. Видљиви симбол тога јесте завојевање једнога поквареног народа суседним народима или туђинцима, завојевачима и пљачкашима. Междусобнаја бран, међусобна борба, или револуција, јесте симбол унутрашње пометње у душама људским. Одвојен од Бога човек губи равнотежу, а тиме и мир и радост. Он бива жалостан, озлобљен на друге и на себе, раздире самога себе, мења вредност у души својој, једне идоле замењује другим, једну лаж другом. Све што јесте, њему се чини наопако, а све што није, њему се чини добро. То болесно душевно стање изражава се јасно у спољашњим нередима, бунама, међусобним покољима и револуцијама.
Ми се молимо Господу, да нас сачува и спасе од оних осам главних зала, од којих је глад прво, а револуција последње. Свети Оци набрајају осам главних страсти људских. Свети Касијан ређа их овако: чревоугодије, блуд, среброљубље, гнев, печал, униније, славољубље, гордост. Можда свакој овој страсти одговара једно од оних осам зала, те она страст, која у једно време преовлађује, навлачи на страстоносца одговарајуће зло. Да изложимо то прегледно и упоредно:
