Кејт Браун, професор историје на универзитету у Мериленду подигла је велику панику ове седмице када је открила да је поред идиличног градића Ханфорда тајно нуклеарно постројење из кога је годинама истицао нуклеарни отпад.
Доба је Хладног рата. У држави Вашингтон рађа се Ричленд, град срећних и сигурних људи са високим платама, најбољом здравственом заштитом и осталим бенефицијама америчког сна.
Истовремено, са друге стране Гвоздене завјесе, у беспућима Урала, настаје град Озерск, хладноратовски близанац Ричленда.
Но, као у свим утопијама, оба града крију исту мрачну тајну.
У њиховој близини су нуклеарна постројења за производњу плутонијума: совјетски Мајак и амерички Ханфорд, гдје је произведена атомска бомба „Дебељко“, која је 9. августа 1945. године бачена на јапански град Нагасаки.
У нуклеарном постројењу Мајак догодиће се 1957. године акцидент који ће озбиљно утицати на здравље околног становништва, а током четири деценије Ханфорд ће испустити у срећну и мирну заједницу у Ричленду и његовој околини двоструко више радиоактивности него што се ослободило током хаварије у Чернобиљу.
Ово је укратко садржај недавно објављене књиге „Плутопија: Нуклерне фамилије, атомски градови и велике совјетске и америчке плутонијумске катастрофе“ ауторке Кејт Браун, професора историје на универзитету у Мериленд.
„Почела сам да пишем ову књигу након што сам посјетила зону око Чернобиља, и о томе написала чланак. Уредник ми је предложио да напишем књигу о овом граду. Помислила сам тада како је о томе већ написано много књига, али сам наставила да истражујем“, каже Браун.
„Била сам изненађена кад сам сазнала да су постојала два мјеста у свијету на којима је, зависно о томе кога питате, испуштено од два до десет пута више радиоактивних изотопа него у Чернобиљу. Но, мало људи за то зна. Тако сам одлучила да напишем књигу о нуклеарним постројењима Ханфорд и Мајак“, додала је Браунова.
Занимало ме зашто сви знају за Чернобиљ и Фукушиму, а тек малобројни за Ханфорд и Мајак.
„Несреће у Чернобиљу и Фукушими догодиле су се у једном дану, камере су то снимале, а свијет је гледао. Мало је људи чуло за плутонијумске катастрофе у Мајаку и Ханфорду јер су то била успорена догађања која су се одвијала деценијама“, рекла је Кејт Браун.
„Тамо је било мало јаких експлозија па већина испуштања нису били акциденти, него свјесно одлагање радиоактивног отпада у оближњу околину, гдје су људи живјели и радили. Одлагање радиоактивног отпада у отворене јаме, рибњаке, ријеке, мочваре и испуштање радиоактивности у ваздух био је дио нормалног радног реда и у совјетском и у америчком постројењу током четири деценије њиховог рада „, додала је Кејт Браун, истичући да су Ханфорд и Мајак биле „дизајниране катастрофе“.
„Други разлог због чега људи не повезују Ханфорд и Мајак с катастрофом је тај што су амерички и совјетски лидери уз те плутонијумске реакторе подигли угодне и просперитетне градове, ексклузивно за раднике нуклеарних постројења. Иако су већина тих људи били обични радници, били су добро плаћени и живјели су као професионалци из средње класе. Њихова су дјеца ишла у најбоље школе, имали су одличну медицинску помоћ, дивна позоришта, паркове и добро снабдјевене трговине“, испричала је Браунова.
Она је током истраживања спознала да радници Ханфорда и Мајака нису били посебно забринути да ће се разбољети због зрачења или да би могли страдати током неког од низа акцидената.
