У условима када је осма рунда бриселских преговора са Приштином, по речима из окружења председника Србије, „превазишла сва негативна очекивања“ јер су се „обистиниле црне слутње о исходу преговора“, а државно руководство се спрема „да у наредним данима донесе тешке одлуке“, одборници у четири српске општине на северу Космета на заједничкој седници су донели закључке, у којима се између осталог тражи да се мисија Еулекса замени мисијом Унмика, као и да се преговарачки процес врати у надлежност Савета безбедности Уједињених нација, а захтева се и враћање руског војног контигента у српске средине на Космету.
Забринутост Срба за свој положај је утолико већа јер је Немачка уценила Србију да мора прихватити понуду из Брисела, ако жели да настави пут ка чланству у ЕУ, а та понуда подразумева, како се незванично може чути, само привремено другачији статус док Срби у потпуности не прихвате законе самопроглашене косовске државе.
Стога није чудно да је на ванредној седници скупштине четири српске општине формиран Одбор за припрему аката о оснивању скупштине Косова и Метохије, у складу са вољом грађана исказаној на прошлогодишњем референдуму. Атакође,због бојазни да би приштинске власти могле покушати да насилним путем угрозе мир и безбедност на Косову,предложено је и распоређивање снага КФОР-а на линији раздвајања Срба и Албанаца, у чијем саставу би по њима поново требало да се нађу и руске снаге.
Иначе, први пут су руски војници из састава међународних снага дошли на простор Косова и Метохије средином јуна 1999. године, када су заузели приштински аеродром, а затим су у оквиру КФОР-а били распоређени у више зона на територији покрајине.
О њиховој тадашњој ефикасности у одржавању мира и безбедности говори и податак да је у мају 2000.г. у близини села Мушотиште у Сувој Реци, руска јединица из састава КФОР-a зауставила возило са наоружаним терористима, међу којима је био и Рамуш Харадинај, који су брзо савладани, разоружани и предати органима Уједињених нација, а о том догађају су писали и светски медији попут агенције АФП и немачког „Шпигла“.
Међутим, руски контигент се 2003. године повукао са тог простора, јер је по оценама посматрача, Србија у то време била у потпуности окренута НАТО савезу и Европској унији, и зато није видела сврху даљег присуства.
Дмитриј Рогозин, некадашњи амбасадор Русије при НАТО у Бриселу, а данашњи заменик председника владе Русије, пре две године је на постављено питање зашто је руска војска 2003. године отишла са Косова, изјавио следеће:
«После једностраног проглашења независности покрајине, Национални српски савет Косова је замолио Русију да врати војни контигент ради заштите српског становништва, али сама таква молба није довољна да би се било шта урадило око тога», и још је додао, «Русија је спремна да помогне српској браћи, али ми не можемо бити већи Срби него сами Срби. Пре него било шта урадимо, ми хоћемо да схватимо какав је став званичног Београда и постоји ли он? Сада само ви морате да одредите своју судбину. Ми ћемо вас, као и увек, у томе потпуно подржати.»
И управо у томе и јесте највећи проблем, што ни данас нико, па ни сами Срби, живели они на северу Космета, у Београду или негде другде – не знају шта је заправо став званичног Београда и постоји ли он. Познато је само да државни врх сада загонетно најављује «тешке одлуке у наредним данима» и тражи могућност договора са онима који не нуде ништа.
А све док је тако, косметски Срби ће живети у неизвесности и позивати руски контигент да их заштити, али ни Руси, као што рече Рогозин, неће моћи да буду већи Срби од Срба.
