МИОНИЦА – Откако је постао власник „Вода воде“ у Бањи Врујци, за све ове године, Владу Дивца у фабрици смо видели само једном! Некадашњи кошаркашки ас, који се сада представља као велики хуманитарни радник, дошао је тада само да би се сликао са децом наших радника када су им дељени новогодишњи пакетићи. О пословању, плановима, платама, ни реч није прозборио, нити је могло да му се приђе.
Овако се једна радница фабрике присећа јединог пута када је видела газду – Дивца. Моли да јој се не помиње име, јер страхује да јој због изјаве можда неће бити исплаћене заостале зараде. А, од некадашње мегазвезде испод кошаркашких обруча, од августа прошле године, шездесетак запослених у „Вода води“ није добило плате. Сазнајемо и да им стаж неколико година није уплаћиван.
– Треба бити баш неспособан за бизнис, или имати намеру да се упропасти фабрика, која једина у Србији воду у флаше пуни директно из земље! Вода је природно врхунског квалитета, није било никакве потребе да се прерађује – каже наша саговорница.
СУДСКИ ПОСТУПАК СА ЂОРЂЕВИЋЕМ ИЗМЕЂУ бившег власника фабрике Војина Ђорђевића и Владе Дивца још траје маратонски судски спор око тога чија је у ствари фабрика. – Можда су за пропаст фабрике криви менаџери, директори „Вода воде“, али опет, кривица је највећа на Дивцу, јер их је он бирао – причају радници. – У једном тренутку Дивац је чак финансирао нов дизајн боце, јер је Војин Ђорђевић оспорио коришћење претходног идејног решења. Изгледало је да ће посао кренути, а онда – пропаст.
Запослене у фабрици затекло је нимало пријатно изненађење. На вратима погона стајало је непотписано и без печата штуро обавештење: „По одлуци директора, сви запослени биће на колективном одмору до даљег“.
– Нема нама више повратка – разочарано причају радници. Свеједно им је да ли је за катанац крив Дивац или људи које је овластио да воде фабрику, која је могла да доноси приход целој Мионици. Позивају се и на то што за водом влада јагма у целом свету, а само код нас су пунионице закатанчене!
Радник „Вода воде“ признаје да су и сами криви за судбину која их је задесила. Агонија траје дуго, а они из страха да не остану без посла, или зарађених плата, нису доскоро смели да зуцну.
– Највише ме је разочарао Владе Дивац – каже један радник. – Био је врхунски кошаркаш, мој идол, велики патриота. Сматрам да је поштеним радом у Америци поштено стекао велики капитал, који је хтео да уложи у отаџбину. Уместо тога, упропастио нам је фабрику! Да сам толико богат као Дивац, из свог џепа исплатио бих зараде које смо поштено зарадили. Овако, висок човек, пао је тако ниско.
