Ми овде живимо у уверењу да смо развијенији од тих средина, нажалост то није истина. Кинези доносе просперитет и нову снагу, а ми то нисмо искористили, кажу у Бањалуци.
У намери да испричамо причу о животу Кинеза у Бањалуци, дошли смо до неочекиваног сазнања. Њихове радње махом се затварају, а оне које раде, послују с губитком. Многи су већ напустили Босну и Херцеговину и одлазе у Албанију.
Једанаестогодишњи Кинез Никола Ву један је од најпознатијих становника Бањалуке. Широким осмехом и округлим образима од свог рођења, али и првих школских дана, привлачи пажњу суграђана. Одрасли Кинези нам одавно нису новост, али је чињеница да њихове деце нема у школама и вртићима, па је Никола био и остао права атракција.
Одлично се уклопио, има много пријатеља и не помишља о томе да би једног дана могао живети у домовини својих родитеља. Први је Кинез рођен у Бањалуци, а његов отац Мин Линг Ву је први Кинез који се пре четрнаест година доселио у град на Врбасу.
„Када сам дошао у Бањалуку 1999. године овде није било ниједног Кинеза. Ми смо били први који су се доселили у овај град и отворили продавницу. Добро нам је ишло, посла је било па смо отворили и другу радњу. Али последњих година је стварно лоше. Сви наши пријатељи из Кине су отишли одавде, затварају радње и враћају се“, каже Линг Ву. Верује да ће ако се овако настави, бити приморан да до краја године стави кључ у браву и затвори радњу „Црни бисер“ у насељу Обилићево.
„У јануару и фебруару смо забележили дебели минус. Многе продавнице су, као што видите, затворене. Сада је у Кини добро, тамо има много посла за разлику од ранијих година па ћемо и ми вероватно назад одакле смо дошли пре много година. Једино се Николи не иде, ово је његов град и он би радо остао, Кину не воли“, објашњава Линг Ву кроз смех.
Ова кинеска породица је савладала језик, прилагодила се животу у БиХ и заволела наш народ. Кажу да су људи у Бањалуци добри домаћини, пријатељски расположени и, како посебно истичу, не краду.
Кина је данас друга земља
„Наш родни град у Кини одакле долазимо много се променио. Отворене су многе фирме које производе обућу и одећу, тако да сада има посла. Тако је у последње четири године, раније се јако тешко живело и зато смо отишли.“ Док Николини родитељи забринуто броје дневне пазаре, он безбрижно похађа шести разред О.Ш. Доситеј Обрадовић, игра видео игрице и дружи се с вршњацима. Српски језик говори одлично, али признаје да има проблема када треба савладати школско градиво. „Имам свакаквих оцена, и јединица и двојки, али ипак знам понешто. Родитељи су задовољни. Тренирао сам кошарку и карате, али сам престао“, стидљиво објашњава Никола.
Неколико пута је био у Кини, али тамо не жели живети јер му је, како каже, сваки пут било досадно.
„Како смо ми економски тонули, тако су они одлазили“
О Кинезима и њиховом животу у БиХ се мало зна и поред тога што су две деценије део наше заједнице. Сва комуникација између њих и домаћег становништва углавном се своди на оно: “Добар дан”, “Колико то кошта?”, “Хвала” и “Довиђења”. Ипак, они о нама знају много и врло су привржени нашој земљи и људима, како наглашавају. У овај део света дошли су у потрази за бољим животом. Остајали су у Српској јер им је било добро, али то се променило.
kinezi_banjaluka__563494534У Бањалуци од 1997. године постоји Удружење пријатеља Народне Републике Кине и Српске. Иако тада Кинеза још није било у нашој земљи, Бањалучанка Милка Тамамовић, из љубави и поштовања према њима, основала је удружење. „Удружење и даље окупља наше људе који су заљубљеници у кинеску културу и традицију.
Али Кинеза, који су некада били део ове организације, више нема. Отишли су сви. Како смо ми економски тонули, тако су и они одлазили. Остало је свега неколико породица и продавница. Од 2007. они су у фази одласка“, потврђује и Милка Тамамовић.
Сада одлазе у Албанију
Тамамовићева сматра да као држава нисмо одреаговали на прави начин, јер им нисмо пружили услове за рад и нисмо искористили потенцијал који су донели. „Била сам шокирана када сам чула да одлазе у Албанију јер им је тамо боље. Ми овде живимо у уверењу да смо развијенији од тих средина, нажалост то није истина. Кинези доносе просперитет и нову снагу, а ми то нисмо искористили.“
Процењује се да је у Српској почетком прошле деценије било око хиљаду Кинеза, а да та бројка данас не прелази четири стотине. Учесници ове приче рекли су нам да има и мешаних бракова, најчешће се ради о кинеским мушкарцима и нашим женама, јер је то како тврде, одлична комбинација, жене из БиХ су вредне и привржене породици, а Кинези изузетно поштују своје супруге. У Бањалуци је склопљена једна оваква брачна заједница, али су недавно отишли у Кину.
