У политолошкој литератури често се позива на примере одређених конфучијанских канона, на основу којих се може закључити склоност Кинеза ка компромису и избегавању оштрих сукоба. Овакви наводи тешко да могу бити основани. Хришћанство у свом проповедању мира, братске љубави и праштања непријатељу иде много даље од било које друге велике религије. Ипак, то није сметало Европи да својевремено буде најмилитаризованији регион на свету, а европским државама да освајају и подчине многе земље и народе. Утицај културних и религиозних фактора на спољну политику не треба апсолутизовати.
У пракси територијална експанзија Кине ограничавана је током историје не културним, идеолошким или религиозним, него приордним и војно-техничким факторима. Кинеска империја је још под династијом Хан достигла природне границе, које би било тешко проширити. Степски и пустињски терен, планине и густе шуме били су непремостиве препреке за војску прединдустријских земљорадничких империја. Чак и када је те препреке било могуће пребродити, таква места није било могуће задржати због тешкоћа у снабдевању и управљању.
Међутим, током векова у својој историји „несклоној експанзији“ кинеска империја је покушавала да прошири границе које јој је природа одредила. Тешки походи, испуњени неуспесима, на Кореју, Индокину, Централну Азију, Тибет завршавали су се или поразом или оно што је освојено није било могуће задржати дуже време.
Природна ограничења која су стајала на путу ширења, превладана су у 17. веку доласком на власт манџурске династије Цин, која је у походима ангажовала значајне контигенте манџуријске и монголске коњице, навикле на сурову природу. Мада владавина династије Цин изазвива асоцијације на застој, опадање и поразе, у раним фазама своје иторије она је довела Кину до стогодишњег периода напредка и најбржег у историји ове земље територијалног ширења.
Али авај, снага Кине се претворила у њену слабост. Улога регионалног хегемона, диктирана управо географским положајем, довела је до застоја у области војне организације. Кина је остала по страни од револуције у војним пословима која се у Европи догодила између 15. и 17. века, а која се није огледала само у промени тактике, система регрутовања и управљања војском. Овај период војне слабости Кине у односу на западне силе и Јапан, у потпуности очигледан још у 18. веку, тешко да је повезан са било каквим културним или национално-историјским специфичностима Кинеза.
Неуспешност Кине у ратовима у с краја деветнаестог и почетка двадесетог века и стереотипи о Кинезима као лошим војницима – искључива су последица политичких, економских и организационих фактора. Ако покушамо да проценимо идивидуалне морално-психолошке карактеристике кинеских војника, нема потребе да идемо далеко. Хиљаде Кинеза учествовало је у грађанском рату у Русији. Укључени у модерну и ефикасну војну организацију ови људи су показали високе индивидуалне квалитете.
Однос Кине према рату и експанзији представља како проблем глобалне политике, тако и проблем кинеске унутрашње политике. Пошто је постала економска супер сила, неизбежно је да Кина постане водећа глобална војна сила. Теорије о кинеској претњи добијају на значају. Са друге стране, у кинеском јавном мњењу данас јачају расположења у правцу јаче заштите властитих интереса, укључујући војна средства. Кинеска влада је често критикована због слабости и неодлучности.
Као и у другим земљама кинеска политика је производ компликованог комплекса политичких и економских фактора и процена кинеског руководстава. Као и у другим земљама под утицајем тих фактора Кина може да ссе мења на било који начин.
