Чавеса у Каракасу, главном граду Венецуеле, поред неколико милиона грађана и државника из целог света присуствовао је и Александар Ђурђевић, једини свештеник СПЦ у овој латиноамеричкој земљи!
Отац Александар, који је верски вођа неколико стотина Срба који живе и раде у Венецуели, преноси атмосферу која влада након смрти једног од истовремено најомиљенијих и најомраженијих вођа.
– Што се Чавеса тиче, овде у Венецуели ситуација је поларизована. С једне стране, већ данима имамо стотине хиљада људи на улицама који плачу за лидером. Са друге стране, повећи број грађана Чавесову смрт види као крај једног поретка и почетак нове ере… – започиње причу отац Александар, који је у ову занимљиву земљу са породицом дошао у мају прошле године, недуго након формирања Епархије буеносајреске. Како каже, жеља му је била да буде са нашим народом који је од матице удаљен хиљаде километара.
– У Венецуели има 300, 400 Срба. Ради се пре свега о емигрантима који су овде дошли након Другог светског рата. Мало је оних који су дошли у претходних 20 година – објашњава овај четрдесетдвогодишњи свештеник, који је пре тога радио као вероучитељ у основној школи у Ваљеву.
– Што се Чавеса тиче, и наш народ је подељен. Уопште говорећи, Чавеса су обожавали сиромашни, којима је давао и шаком и капом. С друге стране, противници су му замерали корупцију и високу стопу криминала. Каракас је град са највише убистава у свету. У просеку 50 људи недељно заврши у мртвачници. Сваког тренутка може неко да вам прислони пиштољ уз главу и тражи новчаник. Људи живе у страху. На прозорима и вратима се налазе решетке, а око кућа жица са струјом – прича он. Нереди и пљачке су се очекивали после Чавесове смрти, када је завладао општи хаос. Међутим, тек су синоћ, након што је Николас Мадуро званично именован за вршиоца дужности председника, избили протести.
– Доста је подсећало на ситуацију код нас деведесетих. Људи су изашли на улице и лупали су у шерпе, али већих инцидената није било – описује ситуацију јереј Александар, који подвлачи да је ипак главна емоција ових дана била туга народа због смрти лидера који ће им највише остати у сећању као велики антиглобалиста и борац против америчке империјалистичке политике.
Према речима оца Александра највећи проблем са којим се тренутно суочава у Венецуели је недостатак финансијских средстава. Он каже да има много идеја како да још више повеже наше људе, али нема новца да то реализује.
– Наша држава је потпуно одустала од њих. Они не могу ни визу да добију, а камоли да добију српско држављанство. Срамота је, јер да би то могли да ураде, морају да иду у Бразил, што је седам-осам сати лета авионом. Срамота је да процедуру која код нас траје месецима Хрвати завршавају за неколико дана – закључује отац Александар.
Отац Александар Ђурђевић у Венецуелу је дошао заједно са својом породицом, супругом Славицом и две дивне ћеркице Анастасијом (6) и Савином. Како каже, девојчице су се најбрже навикле на живот у непознатој земљи, толико удаљеној од домовине и свега онога на шта су се навикле.
– Оне су пресрећне овде. Научиле су шпански боље од мене и већ имају другаре. Одушевљене су срдачношћу и веселошћу народа у Венецуели који је упркос тешком животу задржао неки специфичан дух – прича отац Александар. Он каже за наш лист да нема намеру да се враћа у Србију.
– Ово сам схватио као свој пут и драго ми је када видим да је мој напор уродио плодом. Сада Срби коначно имају своју цркву, свештеника, али и место да се окупљају и друже – објашњава он.
Како је Каракас један од најскупљих градова на свету, једино чему се нада је да супруга Славица, која је радила као асистент на “Мегатренд” универзитету, пронађе неки посао у струци, па да њихова срећа буде комплетна.
