Стојте непрестано на духовној стражи, јер не знате када ће вас Господ позвати к себи. У своме земаљском животу, будите спремни свакога минута, да му положите рачун. Чувајте се да вас враг не улови у своју мрежу и не обмане, приморавши вас да паднете у искушење. Свакодневно испитујте вашу савест, проверавајте чистоту ваших намера и ваших мисли.
Син неког цара, био је веома рђав човек. Не надајући се његовој поправци, отац га осуди на смрт, али му остави месец дана, да се за њу припреми. После месец дана отац позове сина. Примети да се он потпуно изменио. Лице му је смршало и изборало се, цијело тело је осетно страдало.
Сине, што си се тако променио? – упита отац.
Син одговори – Оче и господару мој, како се не би променио? За све ово време, свакодневно, мени се ближила смрт. Добро сине – примети отац – пошто си се опаметио, помиловаћу те, али мораш чувати то бојажљиво расположење душе за све време свога живота.
Оче, то је немогуће. Како се ја могу одупрети безбројним саблазнима и искушењима?
Тада цар нареди да се донесе суд до врха испуњен уљем. Предаде га сину с наређењем – Узми тај суд и пронеси га кроз све градске улице. За тобом ће ићи два војника са голим мачевима. Ако проспеш једну кап, смаћи ће ти главу.
Син се покори. Полаганим, али сигурним кораком, прође све улице уз пратњу војника, не просувши ни једну кап.
Кад се вратио у дворац, отац га запита – Сине, шта си видио при пролазу градским улицама?
Ништа нисам видио. – одговори син.
Како ништа – рече отац – данас је празник и ти си сигурно видио шаторе, ћилиме, кочије, људе и животиње?
Ништа нисам видио – понови син. Сва моја пажња била је усредсређена на уље у суду, јер сам се бојао, да не проспем кап уља и не изгубим живот.
Добро је, сине. Целога века опомињи се тога задатка. Чувај своју душу, као што си чувао уље. Одвраћај своје мисли од онога што је пролазно, и упућуј их на оно што је вечно. Наоружани војници неће ићи за тобом – него смрт, која је сваког дана све ближа теби. Са таквом предострожношћу сачуваћеш душу од погубних саблазни.
Син прими савет к срцу и срећно поживи.
* * *
Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се (1. Кор. 16,13). Такав важан савет даје апостол хришћанима, да би скренуо њихову пажњу на опасности овога света и опоменуо их на редовно испитивање њиховог срца, јер би без тога могли лако изгубити чистоту и топлоту своје вере и неприметно прећи на страну зла и безверства.
Као што се обична брижљивост показује у особитој пажњи према свему оном што прети телесном животу и здрављу, тако се и духовна брижљивост показује у пажњи према свему оном, што прети духовном животу или делу вере и спасења.
Стога пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога. Чувајте се искушења од овога света или од људи светских и од разних случајева у животу! Чувајте се од најскривенијих унутрашњих искушења: од духовне безбрижности и немарности у молитви, од гашења хришћанске љубави.
Ако се покоримо своме уму, пре свега приметићемо у њему бежање од једне мисли другој, и то у свако доба и на сваком месту: у дому, у храму, на раду, за време читања и разговора. “То обично називају мишљењем” – каже епископ Теофан – “уствари то је умно растројство или расијаност и одсуство усредсређене пажње. Јесте ли кадгод посматрали живот срца? Покушајте да то учините, бар за једно кратко време. И пазите – шта се тамо догађа. Деси вам се непријатност – ви сте се расрдили; догоди вам се несрећа – и ви сте се ожалостили; пред вас стане непријатељ – у вама се разгори мржња; видите себи равног да је узео бољи положај – и ви му почнете завидети; помислите на своје способности и врлине – и ви се погордите. И све то угађање човеку, славољубље, похота, сластољубље, лењост, мржња – једно за другим руши срце! И то само за неколико минута. Један подвижник, који је обраћао пажњу на себе, имао је право, кад је срце човека виђао испуњено отровним змијама, то јест страстима. Супротно томе, срце светих људи, слободно је од страсти.”
Али таква слобода постизала се и постиже се дугим и тешким познавањем себе, самоиспитивањем и пажњом према свом унутрашњем животу – то јест према души.
Будите увек пажљиви. Чувајте своју душу! Одвраћајте своје мисли од онога што је пролазно и упућујте их на оно што је вечно, и у томе ћете наћи срећу, коју тражи ваша душа, којој тако силно тежи ваше срце.
Свети Јован Шангајски
извор: Истинољубље
