Благословен дан у који се избавих од заблуде лажљиве науке демонске, што се зове астрологијом – краљицом окултних наука!Слава и хвала милости Господњој што ми отвори духовни вид те прогледах и спознах опасне замке ђаволске, које постави нечастиви лаковерним и духовно непросвећеним људима, преко познавања тајни звездане магије астролошке!
И Цркви Христовој која ме преко слугу својих на време заустави да не погубим душу своју и душе оних који вероваху моме „гатању по звездама“.
Ове редове пишем из два разлога: први је – потреба да својом исповешћу помогнем заведеним душама које раде посао астролога, и онима који траже њихове услуге, јер обе стране чине велики грех. А људе који знају ком господару служе, и то чине свесно, жалим као духовно мртве, иако телесно живе. Мада, за све, па и за њих наде увек има, јер, никад није касно покајати се и – преобразити!
Други разлог је – искупљење! Како сам и сама била несвесни демонски слуга и учитељ многима који су за мном у незнању пошли путем пропасти, осећам одговорност да им укажем да су духовне стазе и учења која нам се нуде у многобројним облицима са Истока и Запада, сва лажна, осим Исуса Христа, чији пут и ми треба да следимо.
Грех славољубља
Иако сам рођена у патријархалној православној породици, крштена одмах по рођењу, васпитавана строго, била пример доброг ђака и студента, особе која савесно испуњава своје обавезе, до скора сам презирала и одбацивала оно једино вредно и здраво утемељено у мојој личности, као застарело, у нескладу с Новим Добом, као сметњу еволуцији човековој. Породица је временом заборавила на Бога и Цркву Божју, а обичаје је држала реда ради. Удајом сам ушла у атеизирану средину која за Бога уопште није знала, и све хришћанско и светосавско јој је било страно, чак мрско. Њихов безбожан начин живота ме је болео, јер су оболели морално и духовно, али нисам знала од чега је дошла болест и где је лек против таквог стања. Све око мене је било у ужасном нескладу, неразумевању и не-љубави…
Један грех вуче други. Један пад вуче нови, још дубљи. Фанатична потреба за стицањем знања водила ме са проучавања једне области за другом, једну филозофију живота сам замењивала другом, док се нисам срела са окултизмом који је изгледао као круна свега наученог што човек може да примени у пракси. Иако нисам знала да је то од Бога забрањено и за људе, од почетка сам осећала да ту нешто не ваља. Сви су радили тајно, под псеудонимом, а ја сам одмах желела у јавност, јер, ако је добро као што изгледа, онда треба свима да послужи, размишљала сам.
Популарност је дошла преко ноћи. Још се нисам темељно учврстила у свом новом знању и звању, већ ме је познавао цео град, телефони су звонили даноноћно, новине, радио и телевизија су ми широм отворили своја врата… Поштовање и признање од стране људи дошло је муњевито и без провере тога шта ја то стварно радим и како радим. Настојала сам да трудом и радом оправдам свој успех, али то је у целој причи било споредно. Као да је било довољно што сам дала свој пристанак свету окултизма, да би се свет мени поклонио…
У почетку, слава ми је годила, јер ми је омогућавала да решим многа материјална и професионална питања са лакоћом. Уосталом, то сам и желела: постала сам познато име, неко чије се мишљење уважавало, новинари су ме интервјуисали, питали за став о овом и оном важном питању, догађају, личности, и то све зато што знам тајне недокучиве астрологије.. Већина људи са којима сам долазила у додир веровали су безрезервно астрологији; за цену нису питали иако није била мала; радо су плаћали наручене хороскопе за целу продицу; тражили месечне, кварталне, годишње; усклађивали своје пословне и приватне обавезе са кретањем звезда. Била сам саветник саветницима; адвокати, професори, политичари, судије, уметници, лекари, бизнисмени – углавном су били моји клијенти. Знала сам колико не знам и чудила се како ми траже савет у озбиљним професионалним и дрштвеним питањима. Речено снимају на траке, касније преслушавају, најчешће поступе по упутству.
Убрзо сам избила у сам врх стручњака за ову област. Нисам ни слутила да се налазим на врху леденог брега чије је подножје у паклу. Људи су ми истински веровали, и то ме је обавезивало на велику одговорност. Импоновала им је моја образованост, јер се овим послом углавном баве неуки, и то је била некаква гаранција стручности.
Савет доброг старца
Време ми је полако откривало лаж мог новог положаја, јер сам и сама поред спољашњег сјаја у дубини душе била веома несрећна. Толико да сам желела да умрем, јер све то што радим, цео живот, нема никаквог смисла. И слава, и новац, и знање – ништа не вреде! Моје унутрашње биће несвесно зна да није на правом путу и зато у свему види бесмисао, а који је прави пут – не зна!
Разумела сам људе који су ми долазили, осећали се промашено и празно без обзира што живе у пристојним породицама, што су се остварили у послу, или имају неко велико богатство. Знала сам шта им недостаје, јер то исто и мени је недостајало. Зато јуре од гатара до видовњака, од исцелитеља до екстрасенса, спремни много да плате само да би нашли лек за своју јадну душу, заробљену грехом и лажју. Истински сам их волела и они су то осећали. Кад ми се први пут родила озбиљна сумња у све што радим, тај точак се није више могао зауставити. Осећала сам да Божја истина даје коначне одговоре, а слабости и шупљине окултизма представљају још једну обману у низу свих лажних вредности овога света.
Отишла сам једном приликом на село и комшија, побожан старац, који је чуо шта радим, рече ми: „Дете, окани се ђавољег посла, узеће ти душу!“
Осећала сам се супериорно и свезнајуће пред смиреним старцем од 86 година, па се упустих у широку дискусију да му објасним сву мудрост древног знања које помаже људима, а богобојажљиви старац ми одговори: „Ми дете, овде у село не знамо за то, а опет лепо живимо. Мож’ бити да је тако к’о што говориш… Али, ми знамо за Бога истинитога, Христа Спаситеља и веру православну… Него, ваљда су тебе ови некрсти на вакултету томе научили?“
Блага упозорења доброг старца поткрепљена примерима оних који су тешко страдали ако су се бавили било чиме што је ван учења Цркве, нисам узела озбиљно. Кад је рекао да ће се молити за мене, одмахнула сам руком говорећи му да се мане тих празноверица, јер то не помаже…
Канал демонске силе
Радила сам претерано, понекад и по 16 сати дневно да бих испунила све обавезе. Писала многобројне чланке по новинама, учествовала у радио и ТВ – емисијама, водила школу астрологије, са циљем да што више људи уз моју помоћ себи помогне, стекавши право знање и образовање.Велики напор је пратио и велики замор. Више нисам имала мира спољашњег ни унутрашњег. Сад видим како је то лако: заборавиш на Бога и људскост, пустиш се и зачас се нађес у царству таме…
Осетила сам у себи неку чудну моћ! Силу која има власт над људима и они јој се радо потчињавају. Постају зависни од моје приче, разговора, присуства, траже усмерење, помоћ при доношењу одлука, спремни су на све само да их не одбацим. Желе да им будем „учитељица“, духовни вођа, што ја одбијам, јер ме то, иапк, плаши. Често су ме сањали и по упутству из сна долазили мени.
Временом сам почела да примећујем да нисам „сама“. То присуство „силе“ регистровала сам кроз некакав „трубни“ глас у тумачењу хороскопа. Искуснији од мене су ми објаснили да сам канал „више силе“ која ми помаже и то сматрали великим постигнућем. Гледање у прошлост ишло је лако, будућност такође. Углавном сам давала изненађујуће тачне податке о особама које не знам, од описа карактера личности до догађаја из живота. Кад нисам сигурна концентришем се, и са левог рамена као да чујем глас, унутрашњим слухом, који ми каже шта треба.
И сама сам у сновима добијала упутства шта да радим. Или, шта ће се десити. Предсказања су се углавном испуњавала. Бивала сам запрепашћена особама, местима или ситуацијама које сам видјала месецима раније у сну, а касније на јави. Понекад добијала знање „из виших сфера“ и радо причала људима шта ми се дешавало, јер ме забављало да је нешто тако могуће.
И физички сам се променила. Увек сам волела дискретан изглед без украса и шминке, а сада је било супротно. Офарбала сам косу у црвену боју, облачила се упадљивије, понашала се доста агресивно. Неким чудним путевима су ми стизали на поклон прстење, плаштеви, магијски симболи; долазили необични људи, као да нису са овог света, чули су за мене, да ме упознају, да се удружимо и сарађујемо, и слично.
Једна другарица ми рече: „Личис на модерну вештицу!“ Ова реченица ме уплашила јер нисам примећивала да се мењам. Уосталом, нисам веровала да постоје вештице и ђаволи, мислила сам да је то само метафора. А у „бога“ сам веровала, мада сасвим нејасно. Нисам познавала Бога Истинитога и Јединога и нисам испуњавала Његове заповести. Тек касније сам открила да је највећи успех сатане да нас убеди да он не постоји. Тад смо у његовој власти без отпора.
Демонске слуге
Откриће да већина астролога не верује у Бога за мене је било право изненадјење! Затим откривам, да се служе лажима, да су похлепни на новац, плаћају високе суме да се домогну медија, да се рекламирају; сматрала сам да квалитет рада сам себе рекламира и никад нисам ни динара улозила у ту сврху. Преваром људима отимају паре, живе неморално одајући се коцки, дроги, алкохолу, док су прељубе и блуд природан начин живота. Сујетни, зли, духовно поремећени људи! Кога ће они да излече кад су сами болесни? Боже драги, јесам ли и ја као они?!
Сада, док ово пишем, стидим се пред собом, каква сам била и каквим сам бесмислицама веровала као да су некакве узвишене истине. И још томе подучавала друге људе! Каква демонска гордост! Смртоносна храна сујетном егу, који се наситио и преситио лажи, па је к’о мехур од сапунице пукао кад више није имао куд.
После једне ТВ-емисије у којој сам била гост са још неколико ђаволових следбеника, згрозила сам се над лажима и преварама које се, уз сарадњу уредника и телевизијских трикова, сервирају јадном народу као последње истине, само да би се зарадило што више новца. Нас представљају као некакве свеце, иако се на лицу сваког чита ко је и шта је. Постајало ми је јасно: „Ово што радим је велико зло! И ја добровољно учествујем у свему, предњачим у том вестичјем скупу“.
Тада сам одлучила да се више не појављујем у јавности. Да не учествујем у тој масовној превари и пљачки, масовној хипнози духовно ојађених и слепих и глувих, који плаћају по сто марака за три минута страха, јер их најчешће тобожњи видовњаци шокирају страховитом будућношћу или неком ужасном црном магијом да би оправдали своју цену и рад. На свим скуповима и семинарима почела сам да уочавам да сам упала у друштво прљавих, покварених, нечистих незналица и варалица, вештица и демона. Често сам примећивала да физички личе на своје узоре. И буквално их видела у том страшном обличју каквим нам се на сликама приказују адски светови.
Све религије, све храмове, гуруе и учитеље признају, само не Исуса Христа, Цркву Божију, Пресвету Богородицу и свештенике Христове! Сва литература света је пожељна за читање осим свештених књига Свете Православне Цркве Христове! Ја сам поштовала своју духовну традицију у истој мери колико и друга учења, јер ми се чинило да је тако исправно. У срцу сам осећала велику разлику кад се молим Господу Исусу Христу или понављам мантру Кришни и Шиви. Од првог ми је долазила радост и мир, од другог хладноћа и равнодушност.
Господе, спаси ме
Господе, где сам то и шта радим?! Откуда ја у овом вилењачком колу?! Као да се налазим у страшном кошмарном сну. Како да се пробудим? И где је излаз из овог лавиринта? Свезнајући Боже, само Ти знаш и само ми Ти можеш помоћи!
Дотадашњи рад ме је обавезивао и нисам могла тако лако да се повучем, иако сам то желела највише на свету. Увидела сам сав бесмисао њихове и моје приче. Кажем, молите се Богу, Он ће вам помоћи, идите у цркву, разговарајте са свештеницима… Сада сам имала јасну свест да је ово њихов посао, а не мој. Видим, више верују мени, или сваком приученом гатару и врачару него Богу Свемогућем… Ужас! Шта направих! Боже, опрости ми! Спаси ме и помилуј, грешну… Осетила сам да сам заиста грешна, да сам крива, осетила сам истински страх пред Божијом казном.
Мој душевни немир постајао је све низдрживији. Терет одговорности је постао неподношљив јер сам схватила да сам грешила. Они нетачни одговори који су се сматрали нормалним у сваком послу почели су да ми оптерећују савест. Ја лажем! И за лаж узимам новац. Каква је то истина ако није стопостотна истина? Ако је пола лаж, онда је лаж! Онда није од Бога!
Свог „духовног водича“ који ми је био помагач, кога сам сматрала анђелом, добрим духом, више нисам могла да „отпустим“. Јасно сам осећала његово присуство како ме гони да чиним и говорим супротно од оног што желим. Понекад сам чула „унутрашње гласове“. Ум ми је био страшно растрзан.
Видела сам да моћ коју ти сатана даје не може да се користи без манипулације људима, и само у егоистичне сврхе. И кад покушам да чиним супротно то некако не иде једно са другим. Људи траже да њима манипулишеш, нуде се јер су изгубљени, духовно дезоријентисани, а та празнина се мора неким садржајем попунити.
Мој телефон је био јаван. Звонио је даноноћно. Сачекивали су ме испред зграде, молили преко пријатеља да их примим, нудили двоструке и троструке цене само да дођу код мене. Нигде се нисам могла склонити. Осећала сам се као у клопци. Себе сам доживљавала као роба астрологије. Иако сам хтела да је заборавим и одбацим, увидела сам да то неће ићи лако, јер ми људи и породица то не дају. Сматрају ме лудом што у време најжешће кризе одбацујем сигуран извор прихода.
Лажни пророк
Приметила сам једну невероватну ствар. Новац, којег је било много, као да је проклет. Ништа добро с њим није могло да се уради. Губио се, топио, улагао у промашене послове, једном речју – доносио зло. А данас, кад га немам, са мало постигнем много више. Почео ми се гадити. Зарађујем га гатањем! Вештица! Нека што пре оде од мене. Боље ми је да гладујем, или да просим, него да га на овакав начин зарађујем! Ово је непоштен начин, свеједно што људи то оправдавају „продавањем знања и вестине“.
Лажна наука! Лажни учитељи! Лажни пророци! Сатанине слуге! И ја једна од њих! Ова спознаја ме поразила. У то време сам се осећала ништавно и бедно, без самопоштовања или било каквог самооправдања. Није било потребно да ме ико осуди јер сам саму себе највише осуђивала.
Окултно знање астролошке науке показа се плитким, празним, досадним. Шаблон који се вечно понавља, без дубине, без раста у сазнавању, без могућности да човек добије стварне одговоре на своја питања. За креативно биће некреативна астрологија се показала заглупљујућа, а језик којим се служи – ограничавајући. Отвори ти очи за један угао разумевања човека, али зато затвори других десет.
Сваки искрени астролог после неког времена мора признати да вара: себе и друге! Само је питање колико ће дуго истрајавати на обмани и самообмани. Колико дуго ће добровољно остати у сатанској власти. Кад каже “не” сатани, истински се све око њега почне мењати. Људи, живот, па и сама „судбина“ која га дотад прати као нека зла коб.
Ја сам све то себи признала и била спремна и другима да признам. Али – то није ишло нимало лако. Нико није хтео да чује, а камоли да прихвати моје објашњење свега што се дешавало са мном и што се дешава и њима. Из породице су чак стизале претње истеривањем из куће ако престанем да радим.
У то време је, милошћу Божијом, Свето Писмо поново дошло у моје руке. Раније сам га читала, у кући имала три Библије, али у време бављења астрологијом као да сам заборавила да уопште постоји. На Цркву исто тако. Сад се питам – како је то уопште било могуће? То се у хришћанству зове прелест. Зар је моћ прелести тако велика? Зар је тако велика моћ илузија овога света и опчињености његовим пролазним лепотама и вредностима да сам заборавила на Бога, Божији закон, Божију љубав?!
Као да ме је Сунце обасјало! Као да сам срела најприснијег, најбољег Пријатеља! Као да сам допловила у луку са олујне пучине!
Схватих да сам учинила велики грех и да морам платити цену која се тражи. Била сам спремна на сваку жртву, одрицање, покајање, чак и на смрт – само да поново заслужим опроштај од Бога. Нико, и ништа више на свету ми није било важно до тога. До Бога.
Отворим Свето Писмо и прочитам: „Не обраћајте се гатарама и врачарама, нити их питајте, да се не скврните о њих. Ја сам Господ Бог ваш. А ко се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу са њима, окренућу лице своје насупрот њему, и истребићу га из народа његова“ (Левит. 19,31., 20,6).
Видим да је „гатање по звездама“ забрањено и да се оно остварује силом демонском и по нашаптавању демона. Један светитељ рече да је боље и умрети него се обраћати за помоћ демонским слугама, те да они који траже помоћ од гатара и врачара себе лишавају помоћи Божијег Промисла. Све што се у мом животу до тада дешавало, и начин на који се дешавало, постало ми је јасно. У светлости Речи Божије био је осветљен цео мој живот са свим његовим заблудама и мраковима. Разумела сам извор зла коме сам робовала, и разлоге за чињење зла, али и начине превазилажења.
Дакле, и ја сам „лажни пророк“ кога ће Бог истерати изван зидова Јерусалима! Служим сатани! Ђаволове слуге су ми пријатељи! Убијам своју душу и душе оних који ми долазе по хороскоп… Убијам своје дете, јер ће и оно плаћати мој грех…
Спасење кроз Цркву
Црква! Ево мог Спасења! Мирис тамјана, иконе светитеља, мир, тишина… Осећала сам присуство Божије у Његовом светом храму и осећала истински живот. Повратио ми се мир. Тада ништа на свету нисам желела до цркву и службу Божију. Глас свештеника на литургији и молитве које је изговарао и којима је обујмљивао свет, биле су истински мелем за моју напаћену душу. Била сам гладна хране коју сам тамо добијала. И желела је што више… Загледана у благи Лик Спаситеља рода људског молила сам Га даноноћно са сузама и покајањем да ме ослободи свеза ђаволских.
Колико је било лако ући у друштво демонизираних, толико је било тешко повући се. Не пуштају те, улагују ти се, или ти прете. Не могу преко ноћи избрисати из свести људи навику коју су стекли према мени знајући ме у одређеној улози, па ни из сопствене свести навику да размишљам, реагујем на одређени начин. Моја прошлост ме држи заробљеном. Што сам сејала сада жањем: ко сеје лаж, жање муку. Тако је било и са мном.
Молила сам се Богу и по цео дан да развеже окове греха, да буде милостив мени грешној, и пошто је Он Свемогући, наћи ће начина да ме избави, а ја прихватам сваки начин, па макар то била и болест, несрећа, губитак свега што имам. И управо то ми се и десило. Губитак свега што сам градила посредством астрологије, био је Божији одговор на моје молитве.
Гордој особи, каква сам била, није било једноставно да призна крах, промашај, превару, незнање нарочито, јер сам у прелест упала и због незнања. Морала сам да се понизим, да се покајем, да из срца ишчупам све што сам до тада улагала у себе, једном речју – да умрем, да бих се поново родила.
Као дављеник за сламку држала сам се Светог Писма. То је била једина књига коју сам читала, и први пут ми ни једна друга није била потребна. Свака реч ме је окрепљивала и јачала у вери да ћу победити зло. Оживела сам изнутра, осетила радост, тиху и смирену и коначно пронашла оно за чим сам одувек трагала, циљ и смисао живота. Пронашла Бога. Више нисам хтела, ни смела да грешим.
Уследили су разговори са свештеницима храма Св. Александра Невског у Београду, предавања, мисионарска школа, што ми је помогло да се духовно уздигнем, препородим, исповешћу и покајањем да променим дотадашњи начин живота. Црква је за мене заиста постала Нојева барка спасења и без ње више нисам могла. У срцу сам осећала неизмерну захвалност њеним слугама уз чију помоћ сам се отргла од пакла. Жарко сам желела да се некако одужим, па се трудим да својим примером, (причом) многим пријатељима дам подстрека да се врате својим коренима, православљу, Цркви и богоугодном начину живота.
Човек је виши од звезда
Давно прочитана реченица владике Николаја Велимировића: „По хришћанском учењу човек је виши од звезда“, тек тада ми је постала јасна, јер сам својим животом истински спознала шта то заправо значи.
О, вољени Христе Боже како Те раније нисам знала?! Колико бих патње и мука, понижења и лутања избегла! Али, опет сам Ти неизмерно захвална кад помислим да је могао проћи цео живот, а да Те не упознам, живеци недостојно у греху и злу.
– “ Ко није са Мном, против мене је “…
– “ Ко са Мном не сабира, расипа ”…
– “ Ја сам Пут, Истина и Живот “…
– “ Ја сам благ и човекољубив “…
Боже драги! Како су ове речи истините! Какви смо ми то хришћани кад не познајемо свога Учитеља? Нико ми није причао о Њему јер Га нико не зна. Пламена љубав према Богу, истини, добру, захватила је цело моје биће. Опијена том љубављу, нисам могла по сву ноћ да спавам… Писала сам Му песме…
Почела сам свима да причам о Спаситељу, о спасењу, о Божијој љубави и милосрђу, о циљу живота, о себи каква сам била…
Све сам изгубила! Име, углед, материјална добра… Нисам жалила нимало јер сам знала да губим лажно да бих задобила оно право. И тада, а нарочито сада, чини ми се да сам премало жртвовала у односу на оно што сам добила. У мом покајању Бог ми се смиловао, те сам лако подносила тешкоће и самоћу. Видевши моје покајање поткрепљено делом, већина искренијих пријатеља се окренула Богу, што ми је било посебно мило јер сам осећала кривицу, зато што сам их дотад наводила на зло.
Из истог разлога пишем ову исповест не бих ли показала истину искреним душама које су заведене на пут лажи, да би им се отвориле духовне очи и уши, да виде и чују где је прави пут спасења, где је светлост, и где је истина, не би ли се приклонили вољеном Исусу Христу и себе спасили вечних мука.
Јања Тодоровић
