Ових дана председник Клуба посланика СНСД-а у Народној скупштини Републике Српске Игор Жунић најавио је да ће тражити од Валентина Инцка да писмо у коме је цео тамношњи српски народ оптужио за геноцид пошаље народним посланицима на српском језику и ћирилици. Тако је он постао први политичар из Додикове ере који је само ћирилицу јавно везао за српски језик.
Момчило Крајишник
Република Српска је рођена у ћирилици, захваљујући понајвише српским великанима др Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику. Странци који су владали много пре Инцка знали су да је она српски национални симбол , па су им просипали из авиона летке искључиво на српском језику и ћирилици. Истовремено су они били збуњени кад су се поред главних путева почеле појављивати латиничке комерцијалне поруке на великим билбордима. Некако истовремено ( 1992.г.) је обновљена ПРОСВЈЕТА издала свој КАЛЕНДАР, у коме су универзитетски професори Војислав Максимовић и Алекса Буха писали о буђењу србства, не тражећи да ћирилица поново буде једино суверено писмо у српском народу, него су били задовољни да она буде само равноправна са хрватском латиницом, како нам је и обећавано у несрпској држави кад је та равноправност зачета 1954.г. у просторији Покрајинског комитета СК Војводине, и то у организацији Матице српске. Није било баш згодно да нешто хрватско буде унесено директно у српски језик, па је он за ту потребу преименован у српскохрватски језик. Међутим, то комунистичко новорођенче је израсло у готово потпуну победу хрватског писма у српском језику. Било је тако зато што је то планирано и подстицано од стране државе, чак у толикој мери да је обустављена производња ћириличких писаћих машина. Сада је језик поново српски, а и држава је макар по имену српска, али је латиничко наслеђе толико јако да ни универзитетски професори нису могли да траже више за Србе од Титове лажне равноправности писама.
Радован Караџић
Наравно да су страни владари у бившој БиХ знали све напред наведено, па су чекали да се Срби сами и добровољно поново врате хрватској латиници. То се и догодило, али тек онда када су са политичке сцене насилно склоњени Караџић и Крајишник. Тада је Србима наметнут амандман по коме у Републици Српској више нису у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, него језици српског народа, бошњачког народа и хрватског народа, уз службену употребу ћирилице и латинице. Ни таква драстична промена није морала бити кобна по ћирилицу да је тамо било српске памети, па да се та уставна одредба тумачила овако: за српски језик ћирилица, а за бошњачки и хрватски народ латиница. Баш као што то сада, можда и не коначно касно, тражи Игор Жунић.
Игор Жунић из Дервенте
Хрватска латиница је толико завладала Републиком Српском да поред пута од Градишке до Бања Луке нема више од пет ћириличких исписа, а једна сластичарна у Бањој Луци би могла постати туристичка атракција јер није одустала од ћирилице! По количини латинице у Дервенти неупућени би могао помислити да је њу поново окупирала она ријечка бригада!
Универзитетски професори се нису задржали само на тежњи ка равноправности писма из комунистичког времена. Они нису разумели да је хрватска латиница и уведена у српски језик с циљем да се ћирилици одузме карактер српског националног симбола. Тако осакаћена она онда постаје само једно од два средства за записивање српског језика, па као таква не може издржати конкуренцију деценијама фаворизоване хрватске латице. Ти професори нису свесни колико су потребни српски симболи у очувању Републике Српске , него су својим чињењем и нечињењем постали гробари српског националног писма, уместо да оно остане најпрепознатљивије лице макар српске земље западно од Дрине, ако то већ није могуће у Србији, и поред тога што је српски језик и уставном одредбом армиран ћирилицом.
Каквим чињењем су универзитетски професори у Републици Српској постали гробари српске ћирилице?
Прво, они су на скупу Академије наука и уметности Републике српске из 2011.г. усвојили предлог Влади Српске да се ћирилици дадне предност у службеној употреби. Тиме су они рекли и Влади и целом српском народу да Срби имају још једно писмо, али није било згодно рећи да је то хрватска латиница. Истовремено су тиме дали подршку српском правопису у издању Матице српске по коме Срби имају и своју латиницу, што је у директној супротности са чланом 10. Устава Србије. А пошто се седмодеценијско искуство равноправности писама у српском језику показало смртоносним по ћирилицу, српски универзитетски професори су се определили за владајуће писмо у Загребу, Сарајеву и Подгорици, уместо оног које је народном вољом путем референдума макар прописано Уставом Србије, ако већ не може и да у њој влада.
Друго, што је и најопасније, они су дали смерницу политичарима да се и неименована хрватска латиница уведе у службену употребу у Републици Српској, што би био коначни слом ћирилице, иако о службеној употреби латинице у Србији још нема ни помена!
Треће, осим што су се лингвисти из Републике Српске сагласили са правописним решењем писма које неумитно води нестанку ћирилице, они су написали уџбеник за учитеље по коме су оба писма равноправна. Те равноправности нема ни у уставима Србије и Републике Српске, нити у законима тих држава. Она је била лажна и у несрпској држави Југославији, а поготово је лажна у данашњим српским државама, јер ћирилице у јавном видокругу нема више од 5%! Аутори тог срамотног уџбеника по питању ћирилице с насловом „Настава граматике и правописа“ су др Љубомир И. Милутиновић и мр. Желимир. Ж. Драгић, а рецензенти су др Миле Илић и др Радмило Маројевић. Исти овај Радмило Маројевић је написао граматику руског језика на хрватској латиници!
Каквим нечињењем су српски професори у Републици Српској постали гробари ћирилице?
Српска ћирилица у наслову странице? Коме ово смета? Руси окупирали Москву? И Срби Бања Луку?
Прво, они ћуте када председник Србије у Републици Српској каже да требамо чувати ћирилицу, али је наша и латиница. Овим додатком да је наша и латиница потире се било каква могућност чувања ћирилице у двојству са латиницом, јер је управо то двојство учинило ћирилицу сиротицом међу Србима. И не стиде се што двописма нема нигде другде у Европи, него су само они такву глупост наметнули свом српском народу.
Српско Министарство културе и даље има латиничан наслов странице? Српске библиотеке, позоришта, … /(не)културне установе/ у Србији не виде разлику! Њима је свеједно?
Друго, професори ћуте када српски политичари говоре да су против сарајевског унитаризма, који су истовремено српско национално писмо ћирилицу готово у потпуности заменили унитарном хрватском латиницом. За разумевање овог парадокса није потребна професорска памет, па чак ни научно поштење, него оно најобичније поштење које ће препознати сваки човек који воли Републику Српску. Ако судимо по односу према ћирилици политичари не воле своју државу него своје политичке поене, а професори воле своје привилегије.
Валентин Инцко може да игнорише захтев Игора Жунића, јер у држави Републици Српској нигде није записано да је писмо српског језика ћирилица. До сада је то писмо за власт било од значаја колико и „алајбегова слама“, „лањски снег“ или „тринаеста рупа на свирали“. И сада се политичари одједном сетили да би Република Српска могла бити уистину српска у оној мери у којој је обележена српском ћирилицом. Народ ће им поверовати када се за њу јавно заложи Милорад Додик, а не Игор Жунић. При чему ће Додик рећи да је српско писмо само ћирилица, без оног Вучићевог додатка „да је наша и латиница“. То њему није лако јер његови главни саветници Ненад Кецмановић и Емир Кустурица никада нису јавно ни поменули ћирилицу. То је учинио тек глумац из Србије Милош Диковић на прослави дана државности Српске, док је Кустурица у таквој истој прилици уместо ћирилице поменуо југословенство. У томе и јесте одгонетка страдања српског писма.
Валентин Инцко
Све ово око ћирилице је већ виђено више пута са обе стране Дрине, па ће и овај Жунићев протест имати одјека у јавности само један дан, што значи да је учињен реда ради. А ћирилици ће бити све горе и горе, и то не због мржње према Србима Валентина Инцка, него због равнодушности Срба према својим националним вредностима, првенствено ћутолога универзитетских професора. Они ипак могу да буду безбрижни, јер су ћирилицу издале и њихове колеге у Србији. Заштићени су чак и од стране сајтова који себе сматрају родољубивим , па одскора текстови слични овом могу да буду објављени само на блогу проф. др Зорана Милошевића БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА.
Немања Видић
Фото: страница „Чувара ћирилице“ на Фејсбуку:
https://www.facebook.com/SerbianAlphabet/
Чувари ћирилице: Зашто српске „културне“установе користе латиницу у наслову Инстаграм или Фејсбук странице? Како шире српску културу? Како би то урадили (да су живи) митрополит Петар Зимоњић или сликар Саво Шумановић? Српско Министарство културе и даље има латиничан наслов странице? Српске библиотеке, позоришта, … /(не)културне установе/ у Србији не виде разлику! Њима је свеједно?
Учили нас, мучили нас,
Да будемо све,
Само синци српске мајке,
Само Срби НЕ,
Ал’ дружећи се с вуком, лисом,
Лав је ост’о Лав,
Још нас има што кличемо,
Ја сам Србин сав!
Јован Јовановић Змај.
—-
Лазо М. Костић: Свака употреба латинице за српски језик је антисрпски чин.
