„Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“
НИЈЕ УКАЉАО НИ ОБРАЗ НИ РУКЕ: Исо Махмутовић – једини човјек који се успротивио рушењу Његошеве капеле
Не знајући куда га воде на посао локални Мештровићеви руководиоци, Исо је видевши врх Ловћена изговорио речи: „Ја нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство!“, напустивши „радове“.
Крајем јуна 1972. године када су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“. Живковић је радницима објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела. Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Космета, из Крајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:
„Ја то нећу да радим!“
На питање изненађеног и пренераженог Живковића зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.
Живковић није одустајао већ је покушавао да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом мјесту био подигнут много већи и љепши – да то, уосталом, није његова светиња:
„Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!“
„А ако је то наређење и ако због тога можеш добити отказ с посла?,“ покушао је Живковић и да припријети и тако уразуми одлучног бркајлију.
„Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам,“ рекао он а са њим се солидарисали и готово сви остали радници.
Човјек све то, још одлучније и убједљивије, поновио и сјутрадан кад је на Иванова корита банула екипа инспектора Службе државне безбједности да испита да то није каква завјера и организација оних који су годинама на све начине покушавали да спријече рушење капеле и кршење предсмртног аманета славног, прерано преминулог црногорског владара.
О његовом човјечном дјелу написао је српски гуслар Сава Станишић пјесму:
„Ја сам човјек који прст образа има,
вјерујем да Алах са неба ме гледа,
и не могу каљат име пред људима,
Част и вјера Божија гријешити ми не да.
И не могу руку да подигнем своју,
на светињу српску што пред нама стоји,
ја поштујем вјеру, и туђу и моју,
тешко оном ко се од Бога не боји!
Ви удрите само, другови нељуди,
а ја ојдох дому, ка чељади миле,
Бог свачија дјела за живота суди,
и мени и вама, стријеле ве убиле!
То им каза у брк, ка шта човјек чини,
и ућефи један дим дувана приде,
не хтједе да грех рад пара учини,
но поносно Исо низ Ловћен отиде…“
Митрополит Амфилохије је Иса Махмутовића постхумно одликовао медаљом са ликом Његоша. Одликовање је уручено његовом сину Ћазиму, на недавном освећењу цркве Св. Петра Ловћенског Тајновидца у Бару.
Преузето са фејсбук странице Историја Срба
