Кад о Сретењу говоримо о Карађорђевим устаницима, треба рећи да је идејни творац устанка и први који је окупио великаше око те идеје био Рафаило Ненадовић – Хаџи Рувим.
Овог човека су се Турци плашили више него било ког великаша под оружјем, знајући да су његова мудрост, дух и углед убојитији и опаснији од сваке пушке. Дела овог оштроумног и надасве начитаног родољуба могу се наћи од фрушкогорских манастира, па све до Хиландара. Уметник, дуборезац, сликар, историчар, књижевник, путописац, игуман, духовник који је неуморно по Србији из пепела подизао и обнављао манастире и цркве, отварао у њима школе и просветне центре и подизао будућу елиту, војсковође, дипломате, па и врсне обавештајце онога доба, који касније носе обнову српске државности. Сваки такав храм био је и део устаничке мреже, коју је у тајности стварао и око ње окупљао Србе слободарског духа. Подизао је народ духовно и световно, сејао семе васкрсења и слободе и стрпљиво чекао да никне.
Једна таква школа, са богатом библиотеком, једно такво устаничко језгро био је и манастир Боговађа у коме се у јануару 1803. 12 кнезова заклиње Хаџи-Рувиму да ће се дићи против турског јарма. Након што га је издао један од калуђера, Хаџи-Рувим је под сталном потером Турака од које спас налази најпре у Студеници, а онда и на Светој Гори. Вратио се крајем 1803., у предвечерје устанка. По неким записима на превару, а по некима да би спасио остале организаторе устанка, одлази Турцима на ноге и бива погубљен 29. јануара 1804. Први, духовни кнез, који је пао. Пре дахијске сече кнезова. Записи кажу да су га Турци најстрашније измучили, мислећи да тиме убијају и помисао Срба на устанак. Међутим, исувише је плодоносно било оно што је сејао годинама овај неуморни духовни, народни ратник. Није било могуће убити оно што је створио и оставио и на чијим крилима ускоро следи Први српски устанак, али и обнова српске државе у читавим деценијама које долазе након тога…
Марко Радуловић
