У Рио де Жанеиру ће се од 7-18. септембра одржати Параолимпијске игре, а Србију ће представљати 16 спортиста.
Предводи их најбоља стонотенисерка света Бранислава Перић-Ранковић, освајачица више од 200 медаља на међународним и домаћим такмичењима, укључујући сребра са ОИ у Пекингу и Лондону.
Осим ње, у стоном тенису ће наступити још Нада Матић, Митар Паликућа и Горан Прелић.
Од атлетичара ће се такмичити светски рекордер у бацању чуња и освајач златне олимпијске медаље у Лондону Жељко Димитријевић, Небојша Ђурић у бацању кугле и Милош Митић у бацању чуња. У дисциплини бацање копља наступиће Милош Зарић, Немања Димитријевић и Сашка Соколов.
Ко су српски параолимпијци?
У стрељаштву ће наступити Растко Јокић, Здравко Савановић, Ласло Шурањи, Живко Папаз и Драган Ристић, а у дизању тегова Петар Миленковић.
Борислава Перић-Ранковић (стони тенис)
Првенствено се бавила кошарком у колицима, али се на наговор пријатеља Златка Кеслера опробала у стоном тенису, и сада, 14 година касније, може да се похвали титулом најбоље спортисткиње на планети у категорији стонитенисерки са инвалидитетом, која јој је додељена од стране Међународне стонотениске федерације у Лисабону 2015. године.
Осим тога, Борислава броји преко 200 освојених медаља на званичним међународним такмичењима, укључујући сребрну медаљу освојену на ПОИ у Пекингу 2008. и Лондону 2012. Титулом најбоље спортисткиње на свету улази у историју српског спорта и осигурава прво признање овог типа за своју земљу.
Митар Паликућа (стони тенис)
Митар Паликућа рођен је 1974. године у Шапцу, а стоним тенисом почео је да се бави 2005. Након учешћа на неколико турнира у Србији, почиње активније да се бави овим спортом и три пута осваја титулу првака државе.
Позив за репрезентацију одмах је оправдао остварујући бројне успехе на међународним турнирима, а нарочито освојивши златну медаљу на ЕП у Сплиту 2011. године, у појединачној и у екипној конкуренцији, а потом осваја медаље и на наредним европским и светским првенствима.
Каже да му стони тенис помаже да живи пуним плућима и достојно репрезентује нашу земљу где год се налазио.
Нада Матић (стони тенис)
Након повреде која ју је трајно везала за колица, Нада Матић први пут узима рекет за стони тенис у руке.
Од 2003. почиње професионално да се бави стоним тенисом, а само годину дана касније враћа се са медаљом са свог првог међународног такмичења.
Врхунац њеног спортског успеха доживљава на СП у Пекингу, где у појединачној категорији односи бронзану медаљу, док у екипној категорији освоја злато.
Горан Перлић (стони тенис)
Слаби услови за тренирање нису спречили Горана да се бави спортом који је волео. 2007. године заједно са Ненадом Крбавцем оснива Стонитениски клуб инвалида Зрењанина, када обезбеђује себи и другим спортистима потребне услове за тренирање и усавршавање.
Резултат напорног рада и истрајности нису изостали што показују бројне медаље, укључујући бронзу на ЕП у Италији 2013. године.
Растко Јокић (стрељаштво)
Још од раног детињства почиње да се бави спортом, стрељаштво је видео као највећи изазов и врло брзо је доказао да поседује велики таленат за овај спорт.
На турнирима постиже значајне резултате међу којима је и титула европског шампиона у дисциплини пиштоља слободног избора на 50м.
У слободно време воли да одржава свој авантуристички дух путовањима, истраживањем нових места и уживањем у природи.
Здравко Савановић (стрељаштво)
Здравко Савановић је први представник Лознице, свог родног места, на Параолимпијским играма. Његова дисциплина је ваздушна пушка лежећи став Р5, а члан је српске репрезентације од 2007.
Осим што је успешан као спортиста, Здравко се показао као добар тренер, па у слободно време обучава децу у стрељани Установе за физичку културу “Лагатор” у Лозници.
Волео би да успеси његових колега подигну свест људи у Србији о изазовима с којима се сусрећу особе са инвалидитетом.
Ласло Шурањи (стрељаштво)
Ласло се бавио бројним спортовима, али након несреће која га је задесила на летовању, када остаје са трајном повредом кичме, Ласло се усресређује на стрељаштво.
Најпре почиње да се бави рекреативно, али врло брзо тренинзи постају све озбиљнији и Ласло 2005. постаје репрезентативац Србије.
Осим бројних признања и обарања рекорда, овај спорт доноси му мотивацију и могућност за проширење видика.
Живко Папаз (стрељаштво)
Његов први избор није било стрељаштво, већ кошарка у колицима. Међутим, 2005. године опредељује се за стрељаштво и од тог тренутка почиње да ниже успехе и медаље на светским куповима, интернационалним првенствима и првенствима државе.
На Параолимпијским играма у Лондону 2012. улази у финале у две дисциплине заузевши 6. и 7. место, а учешћем на Светском купу у Осијеку 2005. обезбеђује визу за Рио.
Сматра да су одрицања и улагања оправдана жртва за све лепе ствари које спорт доноси, као што су путовања и упознавање различитих људи и култура.
Драган Ристић (стрељаштво)
Драган се активно бави стрељаштвом од 2008, а већ 2009. дебитује на светском такмичењу у Бодруму у сениорској категорији.
Његов мото је рад и упорност, а стрељаштво као дисциплину одабрао је из чисте љубави. Истиче да су на њега највећи утицај имали његов отац и селектор, као и да би својим до сада стеченим признањима највише волео да придода одличје са Параолимпијских игара у Рију.
Освајач је златне медаље на Светском првенству 2010. године.
Петар Миленковић (дизање тегова)
Од своје седме године Петар улази у свет спорта и постиже завидне успехе. Чак четири пута бива проглашен за државног првака у каратеу. Године 2005. са својих 19 година Петар доживљава саобраћајну несрећу и остаје у инвалидским колицима.
Међутим, оптимизам и животна енергија којом Петар плени нису су му дали да се повуче. Након периода рехабилитације враћа се својој највећој љубави – спорту. Већ 2007. учествује на светском такмичењу у дизању тегова и то са регуларним такмичарима и ту освоја прво место.
Након тога нижу се успеси на европским и светским првенствима у бодибилдингу, успеси у повелифтингу и у атлетици у дисциплини бацања кугле.
Освајач је сребрне медаље на Европском првенству у „поверлифтингу“ 2015. године.
Небојша Ђурић (атлетика/бацање кугле)
Небојша Ђурић рођен је 17. октобра 1987. Параолимпијским спортом почео је да се бави 2011. Након неког времена престаје са тренинзима ради опоравка ногу.
Када схвата да опоравак није могућ, Небојша се враћа тренинзима и то на позив колеге Милоша Зарића са којим је члан клуба АК Пора из Ужица. Под вођством тренера Николе Радовановића ове године је освојио сребрну медаљу у бацању кугле и бронзану у бацању диска на ЕП у Гросету чиме је испунио норму за учешће на Играма у Рију, тако да су укупно три медаље са овог такмичења донете у Ужице.
Небојша позива све људе које имају хендикеп да се не затварају по кућама већ да изађу напоље и баве се спортом, јер како каже, осећај је невероватан. Циљ му је да оствари што бољи пласман на ПОИ и да се након тога припреми за Светско првенство у Токију 2017.
Милош Митић (бацање чуња)
Милош Митић рођен је 4. децембра 1987. године у Ужицу, где живи до 2007. године када се сели у Београд и уписује Електотехнички факултет.
Од 2011. почиње да се бави атлетиком за особе са инвалидитетом, дисциплина бацање чуња. Наступа на разним међународним такмичењима, а од 2014. бележи значајне резултате у својој дисциплини, освајајући сребрну медаљу на ЕП у Велсу, те бронзану медаљу на СП у Дохи 2015.
Напорним радом постиже све боље спортске резултате, померајући сопствене границе, које је развијао још као дете бавећи се разним спортовима.
Милош Зарић (атлетика/бацање копља)
Само три године након тешке повреде кичме Милош Зарић облачи атлетски дрес државне репрезентације бранећи боје Србије на првенству Европе за особе са инвалидитетом у холандском граду Асен, када осваја чак три медаље у три различите атлетске дисциплине.
Овај Ужичанин од тада само ниже медаље на различитим светским и европским првенствима, укључујући сребро на ЕП у Свонсију и две сребрне медаље на СП у Дохи у бацању копља и кугле. Прво злато освојио је на такмичењу у Гросету 2016. и тада постаје шампион Европе у бацању копља.
На ПОИ у Рију такмичиће се у дисциплини бацање кугле, јер његове главне дисциплине (бацање копља) нема за такмичаре у његовој категорији на предстојећим Параолимпијским играма. Спортски савез Србије прогласио га је ове године за најбољег спортисту са инвалидитетом.
Немања Димитријевић (атлетика/бацање копља)
Немања Димитријевић српски је репрезентативац у бацању копља, а освојене бронзане медаље на Светском првенству прошле, као и на Европском првенству у атлетици за параолимпијце ове године у Италији тек су почетак успеха који чекају овог врхунског спортисту.
Сашка Соколов (атлетика/бацање копља)
Сашка је узоран студент Дефектолошког факултета и уједно врхунски спортиста. Иако поседује титулу најбоље рукометашице, Сашку то није спречило да се опроба у новим спортовима.
Полако улази у атлетске воде и након напорних тренинга и одрицања долазе и први резултати. Сашка постаје првакиња Европе у јуниорској конкуренцији за особе са инвалидитетом у дисциплини бацање копља. Иако је у рукомету постигла много, Сашка је на захтев селектора Параолимпијског комитета морала да се одлучи. Атлетика или рукомет.
Одлучила је и ове године представиће нашу атлетску репрезентацију на Параолимпијским играма у Рију.
Жељко Димитријевић (атлетика/бацање чуња)
Жељко Димитријевић рођен је 4. јануара 1971. у Петровцу на Млави. Пре несреће која га је задесила 1990. године Жељко се активно бавио фудбалом. Након повреде наставља да се рекреативно бави спортом за особе са инвалидитетом почевши од 1997. Након учешћа на домаћим такмичењима бива запажен од стране тадашњег селектора атлетске репрезентације Србије, Властимира Голубовића и од тог тренутка почиње професионално да се бави атлетиком.
Жељкова дисциплина је бацање чуња у класификацији Ф51 – класи квадриплегичара, у којој је на ПОИ 2012. освојио златну медаљу, оборио светски рекорд и постао први златни параолимпијац Србије као самосталне државе. Жељко тренутно држи апсолутни рекорд у својој категорији. На ЕП у Холандији 2012. обара рекорд европских шампионата, док на Светским првенствима у Дохи и Гросету такође обара рекорде светских шампионата.
Добитник је најпрестижније мајске награде за 2012. годину, као и награде фондације БК, а два пута бива проглашен за најбољег спортисту Параолимпијског комитета Србије (2012. и 2015. године). Жељко истиче да је му је драго зато што је његова златна медаља допринела да ПОИ постану видљивије за јавност и да се нада да ће подршка државе и јавности у будуће бити на вишем нивоу.
Он поручује свима који су у сличној ситуацији да се боре и никада не предају и да се сваки човек може у нечему пронаћи, а рад зној и сузе се пре или касније увек исплате.
Извор: Б92
Вијести о…: Зашто не путују у Москву? Зашто „Шампиони“ латиницом?
