Пре него што су крштени, Срби су били многобошци, тј. веровали су у многе богове. У кућама су држали њихове кипове и њих су поштовали и њима су се клањали. Многи ритуали и обичаји су били дубоко укорењени у србском народу. Када је св. Сава увео Православље и покрстио све Србе, многи од тих обичаја су остали. Али, пошто то није у духу Православља, св. Сава се досетио и увео Србима ”СЛАВУ”.
Тога дана када се један дом крштавао, који се светитељ, у календару тада прослављао, њега ће тај дом прослављати житом и свећом као свога домаћег заштитника. Његова ће икона бити на зиду, на најлепшем месту у кући а све остало ће се из куће избацити. И тако је проблем решен. Сигурно је да су се многи Срби споро одрицали старих навика и обичаја и још дуго држали идоле у кућама и разне обичаје везане за њих али је св. Сава својом делатношћу, уз помоћ Божију, успео да учврсти Православље и да уведе верске обичаје који нису противни Христу Богу. То је било толико добро урађено да су Срби – касније – под турским ропством (500 год.) успели да сачувају веру православну. За све време робства Срби јесу примили доста од турских речи и израза и нешто томе слично али од вере – ништа. Турци нису успели Србима веру да промене ни за “педаљ” иако је било много мучења и убијања због вере. Вера је сачувана.
А, данас?
а доласком комуниста на власт, Срби оставише своју веру – већином – и многе обичаје изменише. Турци су владали 500. год. а комунисти 50-так. Успеше комунисти за педесет година што Турци нису успели за пет стотина година. Оставише Срби своје славе (ретко ко је славио), децу нису крштавали, нису се венчавали, нису били опојани, многе цркве су порушили а оне које су остале – ПРАЗНЕ. Прихватише Срби неку нову веру – безбожничку и све њене обичаје и навике. Тек негде деведесетих година почеше Срби да се враћају вери Православној. Сетише се св. Саве и својих крсних слава и својих цркава и манастира. Почеше да “славе”, у цркву да иду, да крштавају, венчавају, парастосе и опела да служе и држе. Али многе погрешне обичаје и навике и дан-данас држе. Што се тиче слава, ту се доста постигло. Иконе и кандила су на зиду, свети се водица и жито. Код већине Срба је “избачена” погрешна навика да се жито не спрема за св. Илију и за Аранђеловдан, али, обичаји око сахране (погрешни и демонски) никако да се “изобличе”. Ту смо остали прилично тврдоглави. Чим неко умре – одмах се јављају комшије и рођаци који знају шта треба радити. Обавезно је покривање огледала и телевизора пешкиром, вода којом се покојник окупа – не сме се нипошто просути, него се сипа у лавор и ставља испод ковчега. После обављеног опела (ако је у дворишту) клупе се обавезно сруше. За гробље се спрема месо, пите, торте и колачи, бели лук и још што-шта. На послужавник се ставља чашица ракије, пиво и кафа и то се остави на гробу, јер је покојник то волео да пије. Запали се цигарета и забоде у гроб – и то је он волео.
Све се ово понавља за трећи, девети и четрдесети дан. Још се четрдесети дан помера за суботу (ако је пао у сред недеље) да би рођаци и пријатељи могли да дођу, као да је то потребно живима а не покојнику.
“Душни брав” се обавезно коље и ту има низ паганских и демонских обичаја. Жито се скува и подели на три тацне. Доноси се четрдесет свећа без обзира колико има народа на парастосу и Бог зна шта се све још ради.
Сви ови обичаји су потпуно погрешни, тј. супротни Православној вери и души покојниковој ништа не користи, а нама живима је то велики грех и због њих ћемо бити осуђени на страшном Христовом Суду – ако се не покајемо.
Што се тиче свештеника – они су говорили и причали али их нико није слушао, тако да су и они “дигли руке” и данас они ништа то народу не бране, него се чак и саглашавају са њима.
Отпадништво од Бога се ретко дешава нагло и одједном, већ полако и постепено.
Оваквим начином “поштовања вере” сигурно отпадамо од једног истинитог Бога и прелазимо у безбожништво или у демонизам.
Зашто су горе поменути обичаји погрешни?
На питање: ”Зашто покиривате огледало и телевизор”? Одговор је: не ваља се док је покојник у кући да је то откривено јер душа може да се види у огледалу па ће да се уплаши и препадне. То је исто као када би смо рекли да ће се свако од нас уплашити када се погледа у огледало. То је наравно велика глупост. Душа, када изађе из тела она је потпуно свесна и интелигентна. У души су сва чула, чуло вида, слуха, и комуникације и све остало. Није душа примитивна и несвесна како то народ мисли.
За рушење клупа после опела верује се да се тако прекида умирање у кући. Питамо: Од када то клупе имају такву моћ? Бог је тај који даје живот и узима га натраг себи. И нико други ту моћ нема – чак ни демони – а камоли нека обична ствар.
Бели лук се носи на гробље зато што се демони плаше мириса белог лука и беже. О, кад би то било истина сви верници би носили око врата ниске белога лука и тако били сачувани од свакога зла – али наравно то није истина већ је то превара ђаволска.
Храна се на гробље не износи, јер је то многобожачки обичај. На гробље се износи жито, вино, свећа, тамњан и молитве-све друго није Православно. Ако смо гладни, јешћемо после сахране кући или у неком ресторану где се обавља тзв. “тајна вечера”. Што ћемо јести на гробљу?
Жито, када се скува оно је једна целина и не треба га делити на три дела. Не можемо ми давати три “даће” одједном, него се тачно зна када која “даћа” долази. То би исто било као када би неко рекао да ће се данас причестити три пута, зато што следећих месеци неће бити ту. Бесмислица је очигледна.
Свеће за парастос, “иду” онолико колико има народа. Свако ко је дошао на парастос требе да добије једну свећу. Ако има педесет људи -педесет свећа, ако је десеторо – десет свећа. Обичај да се на четрдесети дан пали тачно четрдесет свећа, због четрдесет дана, је погрешан. Питамо: да ли ћемо на годишњем помену палити тристашездесетпет свећа, и да ли за трећи и девети дан треба три и девет свећа?
Свеће се пале онолико колико има народа.
“Даће” су парастоси за душу покојника. За то је потребно жито, свећа, вино, тамњан и молитве свештеника и оне не могу бити ПОСНЕ или МРСНЕ, а храна која се спрема је за живе и за душу покојника нема значаја.
“Душни брав”, нема никакве везе са Православљем. Не можемо ми убијати животиње за душу покојника. Христос је једном принео себе за жртву и од тада се жртве више не приносе. И сви остали обичаји везани за тог “душног брава” су непотребни и супротни Православљу. Када их Срби упражњавају само ђаволи ликују. За душу покојника то нема значаја а нама је то велики грех.
За сва питања вере Православне и обичаје – одговор треба тражити у књигама св. отаца Цркве Православне и то прихватити као једину истину а све друго је најблаже речено сумњиво.
АМИН!
