Уочивши на вријеме проблем који преименовање језика носи са собом, поготово у образовном систему, узалудно смо куцали на сва врата, желећи да се проблем ријеши научно и принципијелно, у складу са језичким осјећањем већине, тадашњим Уставом и законима
Прије десет година нас 27 средњошколских професора из Црне Горе смо се, бранећи своју професију, изложили ризику који је увелико превазилазио наше могућности. Упркос томе, као одговорни васпитачи ушли смо у арену, у прашину, у политички вртлог, са великим ентузијазмом и посвећеношћу, сналазећи се из тренутка у тренутак и дајући се потпуно за добар разлог, за праведну ствар, за смисао и истину. Тако смо, добивши опасан дар судбине и велико бреме да бранимо српски језик, а кроз њега и културни код свога народа, у исто вријеме изгубили право на спокојан и лагодан живот. Савремено црногорско друштво, волшебно испало из континуитета, у име лажи и илузија, наивно и приглупо вјерујући у своје измишљотине, и по диктату свог вође, оскудног знања и образовања, немилосрдно се обрачунало са нама. То је и јединствен примјер у свијету да је једна идеологија извршила културни и језички геноцид над сопственим народом. А ми смо, цијелу минулу деценију, пуни горкоискуственог оптимизма у коме се једначе мучнина и благослов, и од званичне политике, а и од српске опозиције, која је била неспособна да до краја уђе у то суштинско питање, добијали пацке јер смо, по њиховом мишљењу зашли у поље њихове одговорности, захватили нешто преко ивице до које слободан човјек, не припадајући ни једној политичкој групацији, може и смије да размишља о свијету и моралу.
Свом силином и снагом, колико смо могли и умјели, указујући на проблем око језика, не мислећи на лични живот, и знајући да зло настаје због тога што се насилно мијења правилан поредак, хтјели смо да направимо ред у „игри око језика”, ред у поимању вриједности политичких и културних. Указујући на погубност идеје о „новом човјеку” као и „превредновања свих вриједности и „новог читања” наше традиције, покушали смо да истакнемо да свако заборављање прошлости или одлагање у налажењу рјешења, а библијски „одлагање је најподмуклија превара врага” значи и слабост људске свијести, изгубљено вријеме, промашај, слабљење почетне позиције. Због тога смо, током десетогодишњег распећа српског језика и његовог красног писма, у Црној Гори „по случају и по нужди”, не нашом вољом често били у центру медијске пажње и власти и опозиције, и ових и оних, и наших и њихових. Уочивши на вријеме проблем који преименовање језика носи са собом, поготово у образовном систему, узалудно смо куцали на сва врата, желећи да се проблем ријеши научно и принципијелно, у складу са језичким осјећањем већине, тадашњим Уставом и законима. Мучно је било свих ових година слушати да нас је неко поткупио, изманипулисао, да смо радили под нечијим патронатом. Истина је сасвим другачија. Ми сми били ти који смо из петних жила жељели да наша истина добије више присталица, да се људи заинересују не за наше појединачне судбине, већ за судбину језика и писма који стоје на почетку наше словесне и крштене историје, који су наша жила куцавица. Више пута смо се обраћали и институцијама у Црној Гори и у Србији, и политичким партијама и народним вођама. Мислим да нас, сем часних појединаца, нијесу много разумјели. Поготово нијесу разумјели важност и сврху предмета за који смо се борили и који нас и данас држи на окупу. Временом смо научили да је жртва један од закона живота и да човјек, иако зна да је стопосто у праву, не смије да од људи очекује много, па нас је то и сачувало од огорчења било какве врсте. Нажалост, велики ударац и огромну штету српском језику нанијела је српска опозиција у посљедњем договору (септембра 2011) са министарством просвете око имена првог и најважнијег наставног предмета у школама. Пристајући на компромис, као назови демократско рјешење они су дали предност и легитимитет лажном језику и у великој мјери, пред збуњеним народом, обесмислили све оно о чему смо ми годинама говорили. И овдје се показала истинитом позната Борхесова мисао да политичко мишљење варљиво и лицемјерно, никада не дотиче суштину ствари.
Док наша колективна и лична угроженост темељно постаје све очигледнија и поразнија, а ми све немоћнији, наша дјеца све неписменија и збуњенија, гомилајући илузије и дипломатске промашаје наши политичари се праве, као да се ништа није догодило, као да нијесу тим споразумом коначно сахранили српски језик у Црној Гори, иако је превара, у коју су упали, била очигледна. Несрећа се догодила, она је, одмах ту, иза нас и у нама.
Из тадашњих средстава јавног информисања сазнајемо: Усвојени назив школског предмета о језику у Црној Гори – „црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност”, углавном је наишао на одобравање политичких партија, као и представника Европске уније.
Предјседник опозиционе Нове српске демократије (НСД) Андрија Мандић оцијенио је да је усвојеним рјешењем о називу језика поштован Устав, по коме је црногорски службени језик, али и реалност да је српска језичка заједница најбројнија у Црној Гори.
Према објашњењу Мандића, „сложеница (у називу предмета) повезана цртицом обезбјеђује апсолутну равноправност у имену предмета између српског и црногорског”.
„То смо тражили и добили”, поручио је Мандић.
Предсједник опозиционог Покрета за промјене (ПзП) Небојша Медојевић, (који је одиграо кључну улогу у избацивању српског језика из Устава и кога смо ми професори, готово на кољенима молили да то не чини,) је договор о језику, који су припремили премијер Игор Лукшић и представници опозиције, оцијенио као „почетак споразумијевања и повјерења између премијера и лидера опозиције”.
Преговарачки процес о називу школског предмета Медојевић је оцијенио као „цијеђење суве дреновине”, јер, како је објаснио, све стране су уложиле маскимум напора да се постигне договор.
Подгорички лист „Дан” објавио је тога дана да су челници НСД и ПзП увече, пошто је завршена сједница парламанета, славили поптписивање политичког договора са Лукшићем о називу школског предмета. Мандић и Медојевић и њихови сарадници су, како је објављено, „славље организовали” у подгоричком ресторану „Књаз”, а у друштву са њима био је и црногорски политичар Миодраг Лекић.
Предсједник опозиционе Социјалистичке народне партије Срђан Милић је рекао да је „интимно” био више за назив предмета „матерњи језик и књижевност” .
О томе „ко је добио”, а „ко изгубио“ свједоче и сами наслови у издањима листова „Побједа” „Дан” и „Вијести“. Договор о називу језика „Побједа” је насловила „Опозиција пристала на црногорски”, а лист „Дан” са „Српски враћен у школе”.
Карактеристичан је наслов у листу „Вијести” – „Црногорски први међу једнакима”.
Двије године касније у јулу 2013. године Уставни суд Црне Горе је поништио овај договор, уважавајући жалбу Матице црногорске, Тада је саопштено да је употреба српског језика у настави „супротна Уставу“ и да је законодавац „дерогирао уставно начело о црногорском језику као једином службеном језику.“ Политички пројекат тзв. црногорског језика је доведен до краја. Оно на шта смо упозоравали, онда када се могло доста тога учинити да је било воље и снаге, десило се, иако су нас из Министарства просвете тада, обмањујући црногорску јавност, убјеђивали да се промјеном те 2004. српског у матерњи не мијења ништа, мијења се само име школског предмета, а не и име језика. Ми смо реаговали онда кад смо уочили проблем, јер интелектуалац, а и сваки практичан човјек зна да ако не промисли о проблемима који су удаљени, наћи ће се у незгодној ситуацији кад се проблеми приближе, најчешће више неће моћи да их ријеши.
(Узгредна напомена: Један родитељ ми је прије два три дана испричао да када је уписивао своје дијете у први разред учитељица је тражила да се родитељи изјасне око матерњег језика, па се од 29 родитеља 25 изјаснило за српски језик. То дијете је сада у 7. разреду, а од поменутих 29-оро дјеце сада се за српски језик изјашњава троје. Наравно, ни њих троје на часовима тзв „црногорског језика“, иако се он предаје на српском, не добијају садржај адекватан ономе за шта су се опредијелили. Не заборавимо да су границе језика границе нашег свијета и самим тим сужавање језика, т.ј. брисање из употребе ријечи из сопственог језика, додавање слова којих у нашем језику нема, не читање наших најбољих писаца сужава дјетету свијет који препознаје као свој, сужава му мисаони простор, и брише могућности да прими писма својих предака из ближе и даље прошлости. Човјек као духовно и мисаоно биће стално тежи да своје мисли што прецизније и јасније искаже, а на овим немогућим и апсурдним часовима дијете бива ускраћено за најбитније садржаје из своје културе, и трајно бива оштећено што се тиче његове писмености.
На крају када би ме неко питао шта сада да радимо, рекла бих му да треба да схватимо да смо упркос апсурдности цијеле приче о црногорском назови језику, ову битку изгубили, треба да „оближемо” своје тешко зацјељујуће ране, и да кренемо испочетка. Превише времена смо се бавили доказима и науком, истина не трпи дугу причу. Требало је градити српске институције и школе, и по сваку цијену тражити право које имају сви народи овога свијета, а то је да се наша дјеца школују на свом једном и једином, давно кодификованом и стандардизованом српском језику, језику пуном натоложених слојева историје, поезије и искуства. Ми смо, драга господо, пристали и прихватили, а својом небригом, колико год нам било тешко да то признамо, и погурали сакаћење своје дјеце. Тежак је пут између дна и неба који води човјека његовој дужности и савјести.
Српска азбука (фото: Чувари ћирилице / http://www.facebook.com/SerbianAlphabet)
За очување језика потребна је љубав, добар слух, племенита намјера, потребни су они којима је до њега стало. Језик је и настао као израз љубави према другоме, у њему је суштина свих ствари, он потврђује да су небо и земља једна цјелина, да се човјек и Бог огледају један у другоме. Ако знамо да је све лакше обесмислити, поломити и раздробити од њега, онда нам је и јасно стање до кога смо стигли и у коме претрајавамо. Невјероватно је како ми људи мало или нимало не разумијемо тај дар који смо примили из Творчеве руке, тај дио Духа који нам је Бог удахнуо, преко нашег лијепог језика, дајући нам достојанство и торжество над свом својом творевином. Прича о српском језику је заправо прича о вриједности, о разумијевању и завјету између Бога и српског народа, завјету који је љубављу утврђен.
(Из штампаног издања магазина „Српске новине“)
Извор: Српске новине ЦГ
Вијести о…: Сетимо се на данашњи дан оних који су страдали због ћирилице.И оних који нису међу живима и оних који јесу…Да ли можемо да им помогнемо? Они су ту међу нама…
И зато су „Границе језика су границе нашег свијета“…
Десет година од „сече србиста”
Уби ме,нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!
http://www.facebook.com/SerbianAlphabet
