Живојин Мишић, најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске, рођен 19. јула 1855. године у селу Струганик код ваљевске Мионице, био је српски војвода из периода Првог светског рата. Живојин Мишић учествовао је у свим ратовима од 1876. до 1918. године. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде.
Преци Живојина Мишића доселили су се у село Струганик крајем XVII или почетком XVIII века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака у Црној Гори. Мишићеви родитељи, Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић), имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице – Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара било је живо.
По завршетку своје шесте године махом је у кући помагао као пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због свог сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу уписао је 1868. године. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 1874. године у Војну академију у Београду, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио пољске радове.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе као питомац Артиљеријске школе учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 – 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде Другог позива и стекао прва ратна искуства.
Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у Српској војсци.
Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. године као поручник и комадант Петог пука Дринске дивизије.
Од 1898. до 1904. године предавао је стратегију на Војној академији у Београду.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je по други пут пензионисан.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, како би заменио њеног рањеног и болесног комаданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој Српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово тактизирање се исплатило пошто је Аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу који је започео Мишић, док је његова армија одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у националној историји и Мишић је од стране регента Александра унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године када се Српска војска повукла на Косово и Метохију, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог одбили су остали заповедници армија на састанку у Пећи и следило је повлачење Српске војске преко Црне Горе и Албаније.
На Солунском фронту 1916. године Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици на Горничеву. Пред сам крај рата у јуну 1918. године војвода Мишић постављен је за начелника Врховне команде и командовао је Српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918 године.
Живојин Мишић умро је 20. јануара 1920. године у Београду. Сахрањен је у породичној гробници која се налази на Новом гробљу у Београду.
КО СЕ УСРЕЋИО СА ХРВАТИМА?
По наређењу краља Александра Мишић је отишао у Хрватску да се на лицу места увери какво је тамошње расположење за заједничку државу. Без длаке на језику је реферисао: „Након свега што сам тамо видео и чуо, дубоко сам зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали идејама о некаквом братству и заједништву са Хрватима“.
Мишић је предложио Александру: „Да им дамо државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају“. „А, границе, шта ћемо са границама?“ „Границе ће бити тамо где их ми повучемо. Не где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где језик и обичаји, традиција налажу и најзад где се народ по слободној вољи определи.“ Александар констатује: „То би Италијани оберучке прихватили“, а Мишић одвраћа: „Нека им је са срећом, нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима усрећити нећемо.“
НЕМАЧКА И СРПСКА КРВ
Живојин и Лујза су имали шесторо деце. Кћерке Еленору, Олгу и Анђелију, синове Радована, Александра и Војислава. Најстарији син војводе Мишића Радован, као капетан Војске Краљевине Југославије, умро је у заробљеништву у Немачкој 1943. године. Син Александар, као мајор Војске Краљевине Југославије, покушао је да спасе пуковника Драгољуба Михаиловића, који се затекао у кући војводе Мишића у Струганику, а којег су Немци тражили. Видевши да Немци опкољавају кућу, Александар је узео шињел пуковника Михаиловића, обукао га, истрчао из куће, бацио се на коња и појурио према воћњаку изнад куће. Цела немачка потера је појурила за њим. Успели су да га теже ране и убију коња под њим. Тек тада су Немци схватили да уместо Драже имају само његов шињел. У затвору су покушали да га врбују да ради за немачку обавештајну службу „Абвер“, убеђујући га да је он по мајци Немац и да у њему тече пола немачке крви. На то им је Александар одговорио: „Ту половину ваше крви сте ми источили на Колубари“, пише у својој књизи пуковник Живојиновић и додаје да је после тог неуспелог врбовања Александар Мишић, стрељан 18. децембра 1941. године.
