У периоду од 1992 – 1995. године, Република Српска је била стварна и независна држава, контролишући, у тим ратним годинама, територију од око 70% БиХ.
Послије Дејтонског споразума, Српској је додељено 49% територије БиХ. А, послије “промјена” у власти Српске, одласком предсједника Радована Караџића и доласком Биљане Плавшић на његово мјесто и нешто касније, доласком Милорада Додика за предсједника Владе, 1998., Српска почиње да попушта Западу – преносећи своје уставне надлежности Сарајеву, углавном милом, а нешто силом и вољом Високог представника. Продаја ресурса је од посебног значаја, као посебна владина научна дисциплина у уништавању Српске.
Кратка историја
Кроз своју историју, данашња Српска смјештена је на дијелу некадашње територије Краљевине Илирије, Римског царства, Хунског царства, Краљевине Острогота, Краљевства Лангобарда, Византијског царства, Краљевине Авара, и дио средњовјековне српске, хрватске и босанске државе, Бугарског царства, Краљевине Мађарске, Отоманског царства, Аустро-Угарске и, на крају, прве и друге Југославије.
По попису из 1865. године, већинско становништво у БиХ било је православно – Срби; заступљени процентом од 46,3%. Сличан однос, у оквиру етничке структуре на простору БиХ, биљежи и посљедњи аустроугарски попис из 1910. године, са 43,4% православног становништва. У периоду између два свјетска рата, 1921. и 1931. године, те и у већем дијелу послијератног периода, 1948., 1951. и 1961. године, српско становништво је било и даље већинско. Али, већ пописом из 1971. године, етничка структура становништва БиХ се мијења на штету Срба. У бившој СР БиХ, Срба има мање него у претходним периодима – неких 37,2%. Пописом, непосредно прије националног сукоба, проценат Срба је био и још мањи, око 34%.
Стварање Републике Српске
За вријеме политичке кризе у Југославији и послије одласка Словеније и Хрватске из заједничке државе, 24. октобра 1991., оснива се Скупштина српског народа, као представничко тијело Срба у БиХ. На референдуму, одржаном 9 и 10. новембра 1991., са питањем “желите ли остати у Југославији”, плебисцитарно је прихваћен останак у старој домовини.
Уједињујући четири, претходно створене Српске аутономне области – САО: Босанска Крајина, Семберија, Романија и Херцеговина, посланици, припадници српског народа, проглашавају – 9.01.1992. године – Српску Републику Босну и Херцеговину; датум, који ће се убудуће узимати као рођендан Српске Републике Босне и Херцеговине, а касније и као рођендан будућег ентитета Република Српска. Ускоро затим, 28. фебруара исте године, доноси се и први Устав Српске.
Уставом је предвиђено да државна територија обухвати, не само поменуте САО и општине са већинским српским становништвом, него и мјеста у којима су Срби мањина, али, ако је у тим подручјима, у Другом свјетском рату, над њима учињен геноцид. Између 29. фебруара и 2. марта 1992., муслиманско-хрватска коалиција организује референдум о независности БиХ. Срби бојкотују излазак, правдајући тај чин неуставним, због игнорисанања српског вета приликом доношења одлуке о референдуму.
Крња власт тадашње БиХ, проглашава независност, 5. априла 1992. године. Шестог априла 1992., ЕУ и формално признаје самосталност БиХ. Реакција Срба, на проглашење самосталности БиХ, 7. априла, била је проглашење одвајања од БиХ и припајање СФР Југославији, само два дана послије проглашења независности, новостворена Република се проглашава дијелом југословенске заједнице.
У мају мјесецу, Скупштина је усвојила шест “стратешких циљева” и донијела одлуку о оснивању Војске Републике Српске – ВРС. На крају истог мјесеца, послије повлачења ЈНА, Скупштина одређује Ратка Младића за команданта ВРС. Српска Република Босна и Херцеговина, 12. августа 1992., године, одбацује дио дотадашњег назива – Босна и Херцеговина – и једноставно постаје Република Српска, касније углавном, само Српска. До почетка ратне 1993. године, ВРС је већ имала под својом контролом 70% територије БиХ.
Дејтонским мировним споразумом, потписаним 21. новембра 1995., Српска добија 49% територије БиХ. Република Српска је имала све атрибуте државности, укључујући и војску, и заставу, и грб и царину и… За Србе, Република Српска је била и остала једина гаранција опстанка на просторима БиХ, а то им је поменути мировни споразум гарантовао. У име српске стране, споразум је потписао предсједник Србије, Слободан Милошевић. Међутим, Хашки суд је 24. јула 1995., подигао оптужницу против предсједника Српске, Радована Караџића и команданта ГШВРС, генерала Ратка Младића. Послије ових оптужница, Српска је кренула у суноврат.
Пренос надлежности и продаја ресурса
Због кризе настале подизањем оптужница против Радована Караџића и Ратка Младића, 1996., Биљана Плавшић, као потпрeдсједник Српске, преузима мјесто предсједника. Биљана Плавшић, у својим настојањима да „отвори“ Српску, и ослободи је утицаја тзв. „паљанског руководства СДС“, има снажну подршку Запада, али, богами, и Додиковог још слабог и дво-посланичког СНСД-а.
Предсједник Биљана Плавшић је распустила Народну скупштину Републике Српске и расписала ванредне парламентаре изборе, који су одржани упоредо са локалним. Непосредно након формирања новог сазива НСРС, Биљана Плавшић, за мандатара Предсједника владе Републике Српске, именује Милорада Додика. Коалиција Слога је спремна да влада.
На засиједању НСРС у Бијељини, нова коалициона влада, на челу са Милорадом Додиком, изабрана је 18. јануара 1998. године. Предсједник Владе постаје личност из странке која је у том тренутку имала само 2 посланика у НСРС. Исте године, 1998., одржавају се још једни парламентарни избори, на којима је, за предсједника Српске, побједу однио Никола Поплашен, и он, такође, повјерава мандат Милораду Додику. Милорад ће владати “у цугу” до 20. јануара 2001. године.
Овим Плавшићевим и Додиковим “демократским” промјенама, започетим 1998. године, почиње смањивање и Српске; смањивање површине њене територије, смањење надлежности, смањење броја институција… У марту 1998., смијењен је пресједник Никола Поплашен и донешена лоша арбитражна одлука за Брчко. Исте, те 1998. године, уведене су и заједничке аутомобилске таблице, укинут динар као платежно средство у Српској, укинута царина РС и уведена јединствена Државна гранична служба (ДГС), повећан број министара у Савјету министара… Заједнички пасоши се уводе у 2000. години. Војска ће се, са нешто већим напорима, укинути нешто касније – званично 1.1.2005 године.
Војска РС је “угашена” за време предсједниковања Драгана Чавића (СДС, предсједник од новембра 2002. до новембра 2006. године), Војска Републике Српске је ушла у састав Оружаних снага БиХ, под називом – Трећи пјешадијски пук „Република Српска“. Такође, укинути су и Генералштаб Војске Републике Српске, као и Министарство одбране Републике Српске. Због коректности, преношење ове надлежности, предвиђено је Дејтонским споразумом. Било је и неких других, али је њихов број занемарив у односу на број оних непотребно и додворнички поклоњених и оних које ће се поклонити у овој свеопштој глади и пометњи.
И данас, док ово пишемо, нека од мало преосталих надлежности се, можда, тајно преноси. На примјер, многи од нас смо се чудили кад смо случајно чули или прочитали да је давно основано заједничко јавно предузеће Електропренос. “Случај” Брчко, коначно је окончан 1. децембра 2011., када је влада Милорада Додика ставила свој коначан потпис на документ који брише границу Српске, која је била повучена кроз то подручје, пресјецајући тако Српску на два дијела – Источни и Западни. Уморни су људи више од тога, кад ће и шта и коју надлежност пренијети влада.
Продаја ресурса
Има и других и можда погубнијих начина преношења надлежности – слабљење Српске и продаја природних ресурса, као што је давање у концесије свега и свачега, укључујући ријеке, на примјер, ријеку Дрину, концесије шума Српске, Пољопривредни комбинат у Лијевчу пољу, ПК у Семберији или, ко зна да ли је више ишта и остало “грунтовно и на име” Републике Српске. И, тако дође некад неко вријеме, кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се јако, јако обогати. А, чувати сјећање да су некад и на овим просторима постајале и неке фабрике, било би равно носталгији за прошлогодишњим снијегом.
Према истраживању Галуповог института, извршеног између 25. јуна и 19. јула 2010., 90% грађана Републике Српске се изјаснило да би жељело да се Српска издваји из Босне и Херцеговине и припоји Србији. На жалост за оне од 90%, била су то пуста обећања о референдуму, тада и сада актуелне власти и тешка злоупотреба осјећања грађана Српске у њиховој љубави према матици, а све то, само и због предизборног маркетинга.
По подацима Завода за статистику Републике Српске, број становника Српске је у сталном паду, што због глади, што због жеђи, што боси, што голи. Изгледа, гледајући како је јадна економија Српске, неће преостати нико ни да се издваја од било кога – па ни БиХ, нити да се прикључује, било коме – па ни матици Србији. А тек у мајци Србији; како се тек тамо-овамо штити држава, не треба ни коментарисати!?
Фронтал.рс
