„НЕУРОТИЧНА ОЧЕКИВАЊА УКРАЈИНСКЕ ВРХУШКЕ НИСУ ТОЛИКО НЕОСНОВАНА КАКО СЕ МОЖЕ УЧИНИТИ НА ПРВИ ПОГЛЕД”
- Страх владајуће украјинске елите од Руса очигледно је приморава да на територији централних органа извршне власти константно држи неколико аутобуса са припадницима националне гарде, наоружаним до зуба
- Зли језици говоре да од првог дана преврата на кијевском аеродрому дежурају посаде путничких авиона спремне да у било ком тренутку евакуишу VIP-персоне
- Порошенко је – да би смирио духове – изјавио да је украјинска армија „јака као никад“. Међутим, тиха паника украјинског „панства“ и даље траје. Зато се нећу изненадити ако неки украјински патриота високог ранга изненада „одлепи“ и баци се кроз прозор вичући „Руси долазе!“
- Не мислим да ћемо видети колоне руске оклопне технике на путевима Черниговске области или руске падобранце изнад Кијева. Мада, не искључујем да у руском генералштабу већ разматрају и такве варијанте у случају крајњег погоршавања војно-политичке ситуације у Украјини
- Русија, заправо, и нема избора. Или ће она решити „украјинско питање“ или ће њу „решити помоћу украјинског питања“. Не искључујем да је недавни самит G20 у Аустралији био последња граница између мира и рата
Пише: Андреј ВАЏРА, аналитичар и публициста, главни уредник украјинског информативно-аналитичког портала „Алтернатива“
У КРУГОВИМА данашње владајуће елите у Кијеву расположење је веома нервозно.
Постмајданска владајућа врхушка константно је нервно напета. Упркос здравом смислу, њу мучи страх.
Државници Украјине су у сталном очекивању руске инвазије. Најпопуларнија тема неуротичних разговора у политичким кулоарима сада су такозвана два сата која деле руске тенкове од Кијева.
Иначе, оптимисти сматрају да руска оклопна техника неће моћи за два сата да савлада Черниговску област. За то ће јој бити потребно најмање четири сата. Песимисти, пак, повлаче „потез коњем“ и изјављују да није важно за колико се руски тенкови могу обрести у главном граду, јер се руски десант може искрцати директно на Печорск.
Страх владајуће украјинске елите од Руса очигледно је приморава да на територији централних органа извршне власти константно држи неколико аутобуса са припадницима националне гарде, наоружаним до зуба. Зли језици говоре да од првог дана преврата на кијевском аеродрому дежурају посаде путничких авиона спремне да у било ком тренутку евакуишу VIP-персоне.
У последње време напетост нервозног очекивања руских тенкова у круговима владајуће врхушке дошла је до таквог усијања да је Петар Порошенко био приморан да дâ званично саопштење и уверавања да је украјинска армија сад као никад јака и способна да одбије сваку агресију и да зато нема никаквих основа за панику.
Међутим, тиха паника украјинског „панства“ и даље траје. Зато се нећу изненадити ако неки украјински патриота високог ранга изненада „одлепи“ и баци се кроз прозор вичући „Руси долазе!“.
У време хладног рата, такви преседани дешавали су се више пута у САД-у, када је напетост хистеричног очекивања руског (совјетског) упада повремено достизала психопатски ниво.
По мом мишљењу, неуротична очекивања украјинске врхушке нису толико неоснована како се може учинити на први поглед. Страх је реакција на осећање опасности.
У Кијеву се та претња фактички види у сваком информативном саопштењу са Донбаса и готово у свакој изјави Владимира Путина о Украјини. Та претња, нејасна, неодређена и због тога још више страшна, приморава украјинско „панство“ да бурно фантазира и да стално измишља нове кошмаре.
Чега се конкретно треба плашити нико тачно не зна, али то да се треба плашити, у Кијеву јасно схватају. А сваког дана страх је све јачи, зато што је опасност све већа. Управо тако изгледа очекивање рата.
Не мислим да ћемо видети колоне руске оклопне технике на путевима Черниговске области или руске падобранце изнад Кијева. Мада, не искључујем да у руском генералштабу већ разматрају и такве варијанте у случају крајњег погоршавања војно-политичке ситуације у Украјини.
Наравно, можда грешим, али имам осећај да је захваљујући украјинским догађајима не само руска елита, него и Русија у целини изгубила страх пред ратом који нам је свима остао у наследство од ужаса Великог Отаџбинског рата.
Психолошка одредница наших бака и дедова „само да не буде рат“ више не функционише. Према мом осећају Русија је спремна да се бори, спремна је да иде до краја схватајући да је сада ради ње све у игри.
Реално, и јесте тако. У овом моменту за Русију је „украјинско питање“ налик на хамлетовско „бити или не бити“. А губитак у том питању значиће за саму Русију „не бити“.
Донбас је ликвидирао руску либералну опозицију, али је изнедрио руски либералистички национализам.
То је најперспективнији идејни непријатељ Русије, спреман да је уништи ради својих „аријевских“ догми.
За Русе нема ништа страшније од руског националисте који о својој Отаџбини размишља у категоријама Бжежинског. А то се управо и десило. И, сада руски националисти ратују против Русије због аријевских апстракција и феудалне Московске кнежевине измишљених на Западу.
Њима није потребна Русија већ Московија. То је и потребно Западу.
Зато Русија, заправо, и нема избора. Или ће она решити „украјинско питање“ или ће њу „решити помоћу украјинског питања“.
Украјина – то су „торпеда“ која је Запад лансирао на Русију. А РФ нема више времена за маневрисање. У таквим ситуацијама торпеда само осипају паљбу из свих цеви које су им на располагању.
Не искључујем да је недавни самит G20 у Аустралији био последња граница између мира и рата.
Посета Владимира Путина Бризбејну била је чиста формалност. Имам осећај да је за руског председника то био гест добре воље који пружа могућност његовим западним колегама да током личног сусрета нађу компромис са Русијом о „украјинском питању“. То што је Путин пре времена напустио самит потврђује да Запад није искористио ту могућност.
У интервјуу немачком тв-каналу ARD – два дана пре самита – руски председник је још једном јасно исказао своју позицију и на тај начин указао оријентире од којих се може заједно ићи према неком компромису. Поред осталог рекао је: „Сада се на истоку Украјине одвијају ратна дејства. Централне власти Украјине упутиле су тамо армију, користе чак и балистичке ракете. Да ли ико говори о томе? Ни речи. Шта то значи? Шта то говори? Говори ли то да ви хоћете да централне власти Украјине сваког тамо униште, све своје политичке противнике и опоненте? Хоћете ли то? Ми нећемо. И нећемо допустити“.
Из реченог лако је разумети да Москва неће никоме допустити да Донбас угуши војном силом. Ту обичну мисао Путин је изговорио још пре почетка крвопролића у том региону. Али, нису га чули. Нису хтели да га чују. Узалуд.
Жеља побуњених република да под своју контролу узму сву територију Донбаса више личи на план-минимум, а ни на крајњи циљ.
У Доњецку и Луганску не крију да стратешки задатак може да буде само ослобађање од кијевске контроле читавог Југоистока и оснивање на тој територији савеза народних република у виду Новорусије. У вези с тим треба обратити пажњу на размишљање самог Александра Захарченка (председника Доњецке Републике) о Новорусији.
Многи се у Кијеву питају: могу ли руски тенкови стићи за два сата
Поставио је питање – „Шта је то Новорусија? Према мом поимању, Новорусија је – део територије у коју могу да стану две Француске, три Немачке, 18 Луксембурга, тридесет осам Монака и још плус друге пола-Европе, четири Пољске – то је Новорусија! И то је процес који ће се обавезно десити, али не данас“.
Превела Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
