ИМА ЛИ ТУ СРБА?
Зашто смо пропали?
Погледајте промоцију књиге Милорада Вучелића под називом ИМА ЛИ ТУ СРБА?
Погледајте ко седи у првим редовима и ко говори на промоцији књиге.
Све ће вам бити јасно.
Али, прво неколико подсећања на самог аутора – Милорада Вучелића.
Ово сам написао о њему 23.01.2012. године:
„Овај лик наше транзиционе трагедије типичан је представник српске малограђанске паланке која се поново,после банкрота неолибералих реформи,намеће нашој јавности као неки велики морални ауторитет и борац против нарастајућег тоталитаризма тржишних фундаменталиста.Овај Стеријин родољубац је прошао трновит пут од избледеле зелене вијетнамке до арманијевих одела, од Црвенке до Женеве, разапет између шездесетосме и Француске 7, између Патријаршије и државне безбедности, између политике и бизниса, дисидентских идеја и оперативног новца, левице и националног заноса, одбране Југославије и сада одбране Косова, између РТС Бастиље и кафанских певаљки, Добрице Ћосића и студентских листова, кубанског томпуса и Малбора, левичар и националиста, каријериста и полтрон, профитер, који је дрхтао пред Слобом, није смео леђа да му окрене, него је све натрашке излазио из кабинета, док је све испод себе немилосрдно газио, безобразан, агресиван, похлепан и окретан са новцем, све како доликује националном борцу, оптужен од нове власти да је од Службе дрпио 40 милиона марака и да школује децу у Швајцарској, на те оптужбе је коначно ућутао, није се појављивао, док га неко није узео у заштиту, нико га више није смео да дира, постао је небитан,неважан,привезак пропалог режима,а онда, одједном,ево њега поново, појавио се други пут међу Србима,, као да се ништа није догодило, као да је био на зимовању у Швајцарској, као да га се та трагична прошлост уопште не тиче, као да он никакве везе нема са тим трагичним догађајима, као да он није био ударна песница Деспота,као да није био комадант спаљене ТВ Бастиље, која је у време пада Крајине пуштала народњаке, не, све то није важно, све је то заборављено, све је то опроштено њему, човеку са томпусом, социјалистичком шмекеру, професионалном Србину, салонском револуционару, да би нам он данас, испред слободарске Србије,којој никада није ни припадао, држао моралне придике и понашао се као неприкосновени борац за националну ствар.“
Наравно, нико није смео мој текст да објави.
На моје питање – зашто смо пропали, одговор можемо пронаћи у првим редовима трибине на Коларцу.
Седе једни до других лопови и преваранти тајкуни, који су покрали Србију, уместо да буду у затвору и да им имовина буде конфискована, они се шепуре у првим редовима, до њих седе српски академици-какадемици, кукавице и полтрони свих режима, који се више брину за своје пензије, него за судбину настрадале Србије, који ниједном речи не смеју да нападну издајнички режим и да се супроставе гушењу демократије у Републици и претварања Републике у личну својину једног суманутог демагога и патолошког лажова, седе какадемици као последњи реликти тоталитарне прошлости, гласноговорници наше несреће, бесрамни и самољубиви, грамзиви и прорачунати, мешетари речима који вешто уновчавају своју талентовану брбљивост, нарикаче наше трагедије, до њих седе владике и стрешина Саборне цркве, који овој представи кича и неукусног рекламерства треба да дају духовни рам, седе доушници Службе, шпијуни, потказивачи и оперативци са терена, седе новинари шибицари, тапкароши и режимска пискарала, седи читава плејада наших малограђана, скоројевића и политичких подрепаша, које све једним именом можемо да назовемо моралне протуве. Читава та папазјанија каријериста, сецикеса, лажова, превараната, скоројевића, криминалаца и властољубаца је уништила наше национално биће.
Једноствно, разорила је нашу видовданску етику.
Шта је то спојило ове Балзакове ликове у један транзициони роман о нашој националној пропасти?
Спојио их је шарм националног барда и мирис дима из томпуса Милорада Вучелића.
Е, због тих професионалних Срба, салонских националиста, прорачунатих тезгароша и профитера транзиције смо ми, господо другови, данас тако силно пропали, да ће неколико генерација морати да се жртвује да Србију врати у цивилизован свет.
Говорници су лупетали гомиле бесмислица о „човеку који неће да ћути“, човеку који пише „ против заборава и кукавичлука“, човеку који је „бележио историју Србије“ и коме сви ми треба да будемо захвални што нас је почастио мудрим уводницима.
Лаж!
Проклета и подла лаж!
Све је било лажно у овој представи за обмањивање грађана.
Говорили су Коштуица др Војислав и проф Мило Ломпар.
О Коштуници сам све написао.
Не вреди више да се понављам.
Његова упорност да остане у јавности је задивљујућа.
Али, највеће моје разочарење је проф. Мило Ломпар.
Написао сам похвалу његовој књизи ДУХ САМОПОРИЦАЊА.
Сматрам да је та његова књига пресудно важна за разумевање наше националне прошлости и препоручио сам да се књига обавезно прочита.
Све примедбе на књигу сам прескочио, јер сам сматрао да је изузетно важно да се оваква књига коначно појави код нас. Она је естетски слабија од књига Милоша Црњанског и Николе Милошевића, али то је, ипак, значајна књига за објашњавање наше пропасти и нашег, српског самопорицања.
И шта се сада догађа?
Шта то гледамо у Коларцу?
Проф. Мило Ломпар говори на промоцији једног крајње сумњивог и проблематичног јунака наше транзиције. Говори празно и досадно. Говори наручено и без критичког осврта. Говори онако како никада не би говорио Никола Милошевић, после професора Михаила Ђурића, наш најбољи говорник.
Зашто је пристао да говори?
То не могу да разумем.
Зашто сам себе пориче?
Зашто се самопориче?
Зашто се не повуче граница између српске интелигенције и политичког олоша?
Откуда толика потреба српске интелигенције да се додворава пробисветима И подлацима у политици?
Зашто се не повуче граница између српских интелектуалаца и бараба, који нас скоро три деценије малтретирају, понижавају, праве блесавим и који су све богатији, бахатији и безобразнији?
Није, дакле, проблем у Вучелићу.
Проблем је у професору универзитета Ломпару.
Зашто то ради?
Зашто се самопориче?
У првом реду?
Стари професор философије и хелениста Милош Ђурић, одбивши да потпише у току окупације 1941 издајнички летак српских интелектуалаца АПЕЛ СРПСКОМ НАРОДУ, којим се тражи покорност окупационим властима, одговарајући композитору и диригенту Милоју Милојевићу да доводи себе у смртну опасност, рекао је:
„Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем“
Професор универзитета, који пише о духу самопорицања, не сме да учествују у овој лакрдији храњења ега таштом и прорачунатом манипулатору.
Не сме!
Професор универзитета мора да брани српско становиште.
Има ли ту још Срба?
Београд, 24.10.2014
Извор: Бранко Драгаш
Вијести о овоме: Веза ка чланку о промоцији књиге:
http://www.pecat.co.rs/2014/10/dokle-tako-vucelicu/
Да подсетимо и на говор и питање амбасадора Конузина, који је био инспирација за овакав наслов:
