Шта су поуке које можемо извући из Другог светског рата? Колико нам је остало непознатих детаља о дешавањима непосредно пред и током Другог светског рата, а који су пресудно утицали на историјске токове у другој половини ХХ века? Да ли нам се историја понавља? Да ли је нацизам жива идеологија? Све су ово питања која су разматрана и о којима се полемисало током међународне научне конференције „Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944-2014“ у организацији московског Фонда стратешке културе и београдског Факултета за дипломатију и безбедност. Конференција је одржана у Београду, 17. октобра, дан после посете председника Русије Владимира Путина Србији. Уводно излагање имао је др Валентин Катасонов, а скуп, који је окупио двадесет научних радника из Србије и Русије, је свечано отворио градски секретар за културу Владан Вукосављевић.
Учесници скупа су посебну пажњу скренули на чињенице које недвосмислено указују да данас присуствујемо „васкрасавању“ нацизма. Овај процес је приметан у великом броју европских земаља, али је најуочљивији у Украјини. Покрети, политичке партије и паравојне снаге који своју идеолошку основу траже у (нео)нацизму не само да нису означени као претња од стране западних центара моћи, већ се њихове акције отворено помажу. Нацизам је, као и пре осамдесет година, за поједине западне силе корисно средство у покушају обуздавања или дестабилизације Русије.
Разлози због којих је нацизам коришћен као средство и некада и сада су геостратегијске природе. Када се ствари сагледају из овог угла, постаје разумљивије због чега долази до својеврсног „процеса рехабилитације“ појединаца и покрета који су били савезници Хитлеровој Немачкој у низу европских земаља. Ово узрокује некритички однос младих генерација према нацизму и историјским догађајима који су довели до великог крвопролића у Европи. Такав однос поспешује и школски систем и историјски ревизионизам приметан на Старом континенту. Што се Балкана и Србије тиче, опасност представљају покушаји реафирмације великоалбанске идеје, као и накарадно тумачење историјских догађаја из 1941-45. године у Рашкој области. Подгревање идеје о „санџачкој аутономији“ на темељима који су ископани током Другог светског рата, може произвести нове међуетничке и међурелигијске проблеме и дестабилизовати шири регион који се налази на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
Нацистичка Немачка је вешто злоупотребљавала национална питања појединих народа у средњој и источној Европи, како би лакше успоставила контролу над овим простором. У том контексту треба посматрати и Хитлерову подршку вођењу антисрпског рата на Балкану, од стране хетерогене коалиције у коју су улазиле-хрватске, муслиманске, албанске, мађарске и бугарске снаге. За разлику од Немачке, Стаљинов Совјетски савез није посветио довољну пажњу националним питањима на Балкану. За Стаљина је кључно било да одржи поморске снаге Велике Британије и САД у медитеранском приобаљу, далеко од унутрашњости континента, јер је тако повећавао шансе да Црвена армија буде кључни чинилац у ослобађању Румуније, Бугарске, Југославије, Мађарске, Чехословачке и Пољске од окупатора. После успостављања војне контроле, како се касније показало, ишао је и улазак у идеолошко-политичку матрицу Совјетског савеза. И поред тога што је принцип поделе утицаја у источноевропским земљама договорен између Черчила и Стаљина на Јалти, током његовог спровођења је било много неспоразума, неповерења и сукобљавања.
Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944-2014.
Испоставило се да је совјетско руководство имало у различитим фазама контакте са штабовима Јосипа Броза, што је добро познато; ђенерала Драгољуба Михаиловића, што је слабо познато; и Анте Павелића, што је углавном непознато. На крају, 20. октобра 1944. Београд је ослобођен садејством снага Црвене армије и НОВЈ, али је расплет могао бити и другачији да је развој ситуације ишао другим током. Остаје до краја неразјашњено због чега је Црвена армија, после ослобађања Београда и битке на Батини, уместо даље западно ка Загребу, „скренула“ на север и наставила свој пут ка Будимпешти. Тиме је истина о злоделима над цивилним становништвом у усташкој Независној држави Хрватској и концетрационом логору у Јасеновцу остала делимично непозната за међународну јавност. На историчарима је да у наредном периоду покушају да истраже изнете тезе на конференцији, о томе како је могуће да је Јосип Броз дао извесне гаранције Стаљину да ће се НОВЈ „разрачунати“ са хрватским усташким режимом, а да је истовремено имао и одређени договор са Павелићем, који је заједно са великом групом челника НДХ успео да побегне у Латинску Америку.
Извор: Фонд стратешке културе / Душан Пророковић
