Цинвал – Од Владикавказа, главног града Северне Осетије – Аланије, аутономне републике у саставу Руске Федерације, до Цинвала, главног града Јужне Осетије, треба пет сати возити преко планине Кавказ, од које застаје дах. Пут је релативно лош, тунел Рокси којим је руска армија у августу 2008. године кренула у помоћ народу Јужне Осетије сада се обнавља. Прошао сам помоћним тунелом дугим четири километра – то је само једна потпуно неосветљена трака издубљена у камену са којег цури вода. Да није било полицијске пратње тај пут трајао би много дуже. Кавказ одаје утисак потпуно дивље, недирнуте природе, старих села и успореног живота.
Пре тачно шест година, у ноћи између седмог и осмог августа 2008, трупе Грузије напале су руски мировни батаљон смештен на подручју Јужне Осетије. Погинуло је више руских војника и грађана, главни град Јужне Осетије грузинске снаге снажно су бомбардовале. О историји односа на Кавказу за „Политику” говори председник Јужне Осетије Леонид Тибилов.
Судбине су нам исте
Господине председниче, како је и зашто дошло до рата између Грузије и Јужне Осетије 2008?
Морам мало да се вратим у историју. Наши преци су народи Алани, Скити и Сармати. Они су живели на подручју Јужне Осетије пре 600 година, и то је била држава Аланија која се простирала од Ростова до Каспијског мора. После напада Монгола и Татара у 14. веку Аланија је изгубила самосталност и наши преци су, да би опстали, побегли у планине. Увек смо били непокоран и ратнички народ. У састав руске империје Осетини су ушли 1774. године као један народ, тада нисмо били подељени на Северну и Јужну Осетију. У том статусу смо били све до 1922. и формирања Совјетског Савеза. Тада је совјетско руководство са Стаљином донело неке битне одлуке за Осетине.
Стаљин је био Грузин?
Не, Стаљин је био Осетин, отац му је био Осетин, породично име му је Џугајев, после су му Грузини додали оно „швили”, па је испало Џугашвили. Осетини су се у то време насељавали по Грузији и локалне власти су их уписивале као Грузине.
Јесте ли поносни на Стаљина као Осетина?
Још не могу потпуно прецизно да одговорим на то питање, све је то велика историја. Јер, управо у време Стаљина дошло је до поделе на Северну и Јужну Осетију. Стаљин је донео одлуку да се Осетија јужно од врхова Кавказа укључи у Грузију као Аутономна Област Јужна Осетија, а истом одлуком Северна Осетија је ушла у састав Руске Федерације као аутономна република. И зато нисмо поносни на Стаљина.
Можда су Грузини поносни на Стаљина?
Како када, када им одговара онда су поносни, док је постојао СССР билу су поносни на Стаљина. Дакле, док је био СССР Јужна Осетија је била аутономна област у саставу Грузије.
Када почињу први проблеми?
Заправо, први инциденти почели су пред распад СССР-а – национализам у Грузији, однос према националним мањинама као према грађанима другог реда, малтретирање Осетина. Власти Грузије тада су забраниле националним мањинама да имају више од двоје деце. Имате о томе чланак аутора Канчелашвилија у грузинским новинама „Сакатрвилу”. У Грузији су тада забрањени руски, осетински и абхаски језик, наметнут је грузински као једини службени језик.
Који су данас службени језици у Јужној Осетији?
Осетински и руски језик, а тамо где код нас живе Грузини и грузински језик је службени. Јужна Осетија је административно подељена на четири округа, у округу Лањингорски живе и Грузини. Све до 2008. године тај је округ био под директном управом Тбилисија.
Када је почео први директни окршај Грузије са Јужном Осетијом?
То је било 23. новембра 1989, на верски празник Џивар Губа. Тог дана су грузинске власти пустиле из затвора 40.000 криминалаца и нахушкале их да крену на Цинвал ради демонстрације силе. Спречили смо њихов улазак у град, ништа нису постигли, али су ипак побунили нека грузијска села у Јужној Осетији. Онда је дошло до постављања контролних пунктова на друмовима, отимања људи, заседа и убистава. Полазећи од те ситуације, Скупштина Аутономне Области Јужне Осетије донела је 20. септембра 1990. године одлуку да статус аутономне области прераста у статус аутономне републике Јужне Осетије у саставу Грузије.
Значи, ви тада још нисте изашли из Грузије?
Не, али је Грузија реаговала тако што нам је укинула сваки статус аутономије, више по њима нисмо били ни аутономна област. Грузија прво протерује око 100.000 Осетина, а затим креће да нас потпуно уништи. Имате случај да су 12 наших грађана затворили у једну цев, а онда ту цев заварили. Ипак, на иницијативу Русије 14. јула 1992. у Јужну Осетију стижу мировне снаге, које су чинили по један батаљон руских војника, батаљон грузијске војске и батаљон од локалних Осетина. Завладао је релативни мир, но доласком Сакашвилија на власт у Тбилисију видели смо да ће Грузија прибећи сили. То се и десило у ноћи између 7. и 8. августа 2008. Претходно су Грузини повукли свој мировни батаљон, а онда га одмах укључили у напад.
Да ли су Руси тада каснили с интервенцијом?
Руси су упозоравали Грузију, Москва није хтела да се меша до последњег трена. Но, када су погинули и руски војници, онда су руске трупе кренуле. Да није било њих, ми не бисмо преживели. Данас нам Руси помажу у чувању границе.
Леонид Тибилов (лево) са новинаром „Политике”
Колике сте губитке имали у рату са Грузијом?
Више од 2.000 погинулих, 130 несталих, 6.000 рањених. За земљу од само 70.000 становника то је много.
Јужну Осетију је досада признало само пет држава?
Волео бих да су односи између Јужне Осетије и Србије много бољи, јер наше су судбине заправо исте. Ми смо ратнички народ, у Другом светском рату имали смо 36 хероја Совјетског Савеза, 22 генерала совјетске армије. Немачки Вермахт никада није заузео Кавказ, није ушао ни у Владикавказ, ни у Цинвал. Ми се ослањамо на Русе, имамо њихову подршку. Бићемо уз Русе и када Руси не буду Руси…
Извор: Политика
