Заштитни знак Мркоњић Града чувена је коса кованица звана „варцарка“. Није познато када и ко је у граду подно Лисине исковао прву косу, али је чињеница да су мркоњићки ковачи ненадмашни у производњи кованица посљедња два вијека.
Чувари тајне каљења косе кованице
Захваљујући мркоњићкој коси кованици, за „краљевски град“ и његове коваче чуло се на свим континентима.
Вјероватно не постоји ниједна држава у свијету, ниједна династија, познатији музеј… а да у својим витринама нема мркоњићку косу кованицу.
У Мркоњић Граду и његовим сокацима деценијама је одјекивала „музика“ удара ковачких чекића.
Половином седамдесетих година замијенили су их удари механичког чекића, па је на ковачким рукама сада све мање жуљева и гарежи од угља званог ћумур.
Међутим, напредак технологије није значајније олакшао рад ковачима, а поготово није могао да замијени ручну технологију каљења косе кованице, која је вјековима најчувенија тајна међу мркоњићким ковачима.
– Тајна каљења косе преносила се са кољена на кољено и никада је ниједан ковач није другом одавао. Није познато како су до тајне каљења косе дошли мркоњићки ковачи, али на простору бивше Југославије нико није израђивао квалитетније косе од мркоњићких ковача – прича мркоњићки публициста Веселин Диклић.
Додаје да се коса производила од челика званог „мазија“ произведеног у жељезари „Франц Мајер“ у Линцу.
– Послије Другог свјетског рата челик је возом из Линца допреман до жељезничке станице у Језеру, а одатле превожен до ковачких радњи у Мркоњић Граду, гдје су израђиване косе кованице – истакао је Диклић и додао да је тада у Мркоњићу било више од тридесет ковачких радњи.
Израдом коса кованица данас се бави Милорад Сладојевић Ђели.
– Послије рата у недостатку посла, почео сам да се бавим ковачким занатом. У „ковачији“ у којој сам радио нашао сам двије-три старе исковане косе, које нису биле окаљене. Мучио сам се данима док нисам успио да откријем тајну каљења косе. Како сам то успио ни сада ми није јасно, али сам тај посао савладао до савршенства и моје косе се продају код нас, у Србији, Црној Гори, Хрватској, Македонији, али „иду“ и у земље Европске уније, Канаду, Aмерику, Aустралију… – прича Сладојевић.
Косу није лако урадити, додаје он, а да би једну квалитетну косу исковао, потребан је цијели дан.
– Сваки ковач има своју тајну израде и каљења косе. Једна коса кошта 100 марака, а некада се процјењивала у вриједности једне овце – истакао је Сладојевић.
Он се активно надмеће и у кошењу траве косом кованицом двадесет година. Седам пута био је побједник „Дана косидбе на Рајцу“ у Србији и добио признање „Златна коса Рајца“. Десетак пута је побиједио на Балкани, а његове витрине украшавају медаље и пехари са такмичења „Прва коса Црне Горе“ у Пљевљима, „Дани косидбе на Купресу“ и са сличних манифестација. И ове године био је најбољи на Балкани, захваљујући својој коси коју је лично исковао.
Ковач Aхмо Зонић са чекићем и ковачком ватром дружи се педесетак година. Занат је научио од оца, а тајну ковања и каљења косе „продао“ својој двојици синова.
Тврди да се „варцарка“ нигдје не може ковати као у Мркоњићу, јер град подно Лисине има изузетне климатске услове за „оштру“ и „тврду“ косу.
– Савремена механизација ушла је и у ковачке радње. Међутим, неки облици обраде се не мијењају вјековима. Тако је за каљење косе, за најпрецизнију фазу, потребан квалитетан кал, који се ради уз употребу воска, сала медвједа и јазаваца, као и неке „мирођије“ које су тајна сваког ковача. Коса се прави углавном у току зиме, а кали се у априлу и мају. Њен квалитет зависи од каљења, а клима у знатној мјери утиче на квалитет. То се зна и нико не може направити косу као мркоњићки ковачи – прича Зонић и додаје да је много „мајстора“ који праве фалсификат, јер купе готову, а мијењајући назив произвођача продају као своју косу.
Међутим, то се лако открије. Коса се заврти, куцне ноктом у најоштрији дио и ако не да добар звук, та коса није добра.
– Годишње направим до 150 коса. За свако подручје у БиХ потребно је исковати другачију косу. На примјер, за подручје Романије потребна је дужа и тања коса. Да би био добар, косац мора да има и добар брусни алат, а најбољи су брусови из италијанског града Бергема – рекао је Зонић.
Његове косе доспјеле су на све континенте.
– Бивши амерички предсједник Роналд Реган има моју косу. Долазио је недавно у моју радњу и некадашњи амерички амбасадор у БиХ Даглас Меклхејн и купио од мене косу, јер је стицајем околности видио како моја коса сијече траву и пожелио је да има једну такву – рекао је Зонић.
Мркоњићку косу има и пјесник Добрица Ерић.
Директор Народне библиотеке Биљана Ћелић поклонила му је косу „варцарку“, којој се велики пјесник истински обрадовао и обећао да ће њоме косити траву у свом дворишту.
Ковач Ђуро Милановић потиче из ковачке породице, а занат је научио од оца Илије, који је имао своју радњу у Оћунама.
Каже да су за добру косу битни добар материјал и умијеће откивања косе.
– Производња косе се састоји од више операција, али је највећа тајна у каљењу – каже Милановић и додаје да коса није „поштена“ уколико на њој нема име ковача, година и мјесто производње.
Мркоњићки ковачи напомињу да су за прво клепање косе потребна два часа ударања клепцем по коси и „бабици“. По правилу, прво откивање косе у селу ради најбољи и најстарији косац, јер он тачно зна када је коса добила праву „жицу“, од чега зависи њен вијек употребе.
Чувари тајне каљења косе кованице
Мајдан
Занимљиво је да је у мркоњићкој општини највише ковачких радњи било у селу Мајдан. Међутим, ниједан од тадашњих ковача у том селу није израђивао косе кованице, јер није знао тајну каљења.
Извор: Глас Српске
