Јесу ли призори трагедије палестинских цивила, које ових дана имамо прилике да гледамо на телевизији, последица злоупотребе управо тих цивила?
За време рата „Пустињска олуја” у јануару 1991. на конференцији за новинаре у Ријаду упитао сам команданта савезничких снага, америчког генерала Нормана Шварцкопа, зашто су амерички борбени авиони гађали ирачки историјски комплекс Бабилон, споменик нулте категорије Уницефа.
„Ирачани су унутар тог историјског комплекса распоредили своје балистичке ракете ’скад’ и од тог момента, и у складу са међународним правом, то више није био историјски комплекс”, одговорио ми је генерал.
Слична „проблематика” била је присутна и у несрећним ратовима на подручју некадашње СФРЈ. Дакле, треба нагласити: ако неко на звоник цркве постави митраљез, минобацач, или снајперисту, ако то исто уради и на објекту који је болница, или школа, онда школа више није школа, ни болница болница, а наравно ни црква. Противник има легитимно право да гађа такав објекат, а одговорност за рушење сноси онај ко је злоупотребио објекат. То су правила рата и ратовања, а сваки је рат сурова збиља. Да ли се то догађа и у Гази? Јесу ли призори трагедије палестинских цивила, које ових дана имамо прилике да гледамо на телевизији, последица злоупотребе управо тих цивила?
Трагедија Газе има своју политичку, али и војну предисторију. Као прво, намеће се питање зашто палестинске власти нису демилитаризовале подручје Газе? Ко је и зашто годинама градио и ојачавао мрежу подземних тунела из Газе ка Израелу? Чему ти тунели? Како је могуће да се из појаса Газе у протеклих десетак година на околна израелска насеља и градове испали око 15.000 ракета? Ко је направио те ракете и где? Како су те ракете доспеле на подручје Газе? Ко их лансира и ко бира циљеве? Ко је тај ко свесно жртвује живот Палестинаца провоцирајући Израел сталним ракетним нападима?
Ракете на Израел лансирају припадници терористичког „Хамаса”, али и припадници организације „Палестински исламски џихад”. Палестински милитанти гађају израелску територију ракетама „касам” још од октобра 2001, али су у новембру 2012, испалили прве две ракете М-75 на Јерусалим. У почетку се није веровало да су Палестинци у Гази способни да самостално направе ракете М-75 калибра 200 мм и домета већег од 80 км. Наиме, тај пројектил доста личи на иранску ракету „фајр-5” и превазилази све ракетно оружје које је до сада лансирано из Газе на Израел. Процењује се да „Хамас” располаже са око 400 ракета типа М-75, док „Палестински исламски џихад” има око 100 таквих пројектила. Истовремено, „Хамас” у подручју Газе има и неколико стотина ракета типа „град” калибра 122 мм у верзији са дометом од 20 км, али и са дометом од 45 км. Око 40 одсто свих пројектила у калибру 107 мм и 122 мм домета до 20 км производи се данас у Гази.
Из Газе је 8. јула ове године испаљена ракета М-302 на израелски град Хадера удаљен око 116 км, калибар пројектила је 302 мм. То је прави балистички пројектил. „Хамас” тврди да располаже ракетама домета између 100 км и 200 км под именима Р-160 и Ј-80. „Палестински исламски џихад” објавио је да је 8. јула ове године први пут користио ракету „бурак-70” испаливши је на Тел Авив.
Овде више није реч о обичним ракетним бацачима тактичког значаја. Милитантни Палестинци у Гази располажу сада и с правим балистичким пројектилима којима, заправо, „покривају” целокупну територију државе Израел. Војно гледано, Газа се претворила у праву војну ракетну базу, ту се води стварни рат уз празне метафоре и суви морализам. Морална осећања могу да доведу у заблуду, јер се држе појединачних сцена и појединачних слика. Неки кажу: „Али у подручју Газе погинуло је много више палестинских цивила него у свим ракетним нападима из Газе на израелску територију”. Тачно, али се заборавља да Израел има противракетни систем „челична купола”, који је до сада оборио око 85 одсто свих лансираних пројектила који су долетали из подручја Газе. Да нема „челичне куполе” последице ракетних напада из Газе за Израел биле би стравичне.
Дакле, када нема нормативног ауторитета УН, свака земља која то може у питањима војне безбедности ослониће се, пре свега, на себе. Од тренутка када је 1993. године израелско-палестински мир први пут лансиран са травњака Беле куће, тај је процес константно био праћен самоубилачким и терористичким нападима.
Припреме Израелске војске за копнену офанзиву
Наравно, фрустрирани су и Палестинци, њихови су захтеви познати: потпуно спровођење споразума из Вај Ривера из 1998. године, отварање заштићених пролаза који би омогућили Палестинцима да из Газе несметано и без израелске контроле прелазе на независне територије у Цисјорданији, статус Јерусалима, границе из 1967… Ипак, палестинска власт на Западној обали показала се неспособном да контролише „Хамас” у Гази, Палестинци никако да се одрекну насиља као опције.
На крају ће победа ипак морати да има политичку, а не војну форму.
Извор: Политика
